Hrvatska

Hrvatska narodna pesma i svirka je najčešće dvoglasna. O najstarijem sloju vokalnog izvođenja u Hrvatskoj je još u 18. veku bilo interesantnih zapažanja od strane raznih stranih putopisaca. Različiti oblici vokalne tradicije se poklapaju sa granicama geografskih oblasti.


  1. Dinarsko područje pokazuje veoma slicne oblike vokalnog izvođenja sa onim u Bosni:

netemperovani tonski nizovi sa primesama hromatike, kretanje u paralelnim sekundama, sekundna kadenca; Vokalni oblici sa bordunskopm pratnjom, kao i specifična vokalna tehnika koju predstavljaju ojkalice i gange.

  1. Istra i Krarer – ova oblast poseduje specifične tonalne odnose izražene kroz istarsku lestvicu koja i predstavlja osnovu istarskog dvoglasa.

Odlike su: izrazito netemperovano pevanje; kretanje u paralelnim tercama i sekstama (sa čestim pojavljivanjima umanjene terce) naizmenično sa oktavama i unisono. Kadenca je na najnižem tonu niza sa prethodnim polustepenim silaskom i završetkom unisono. Ove tonalne odlike važe kako za vokalnu, tako i za instrumentalnu praksu.

U Istri postoji jedna mala etnička grupa ili etnička oaza – Cicarija gde zive potomci rumunskog plemena Cici koji su zadržali i svoj jezik. Za njih je karakteristično takozvano bugarenje, a to je stil pevanja sličan onom iz dinarskih oblasti. Sadržaj njihovih pesama je epski i epsko lirski. Pevanje je izrazito arhaično i netemperovano sa veoma malim intervalskim razmacima što upućuje na njegovo daleko poreklo.

Na ostrvima (Krk i Pag) sreće se crkveno obredno pevanje.

Muzika italijsnske etničke grupe je sasvim temperovana mediteranskog karaktera.

  1. Priobalni pojas i dalmatinska ostrva karakteriše bogata višeglasna varoška tradicija.
  2. Slavonija – neguje se tradicija novijeg dvoglasnog pevanja, odnosno, tkz. Pevanje na bas. Svatovske pesme i bećarci.
  3. Medjimurije. Za njihovo pevanje je karakteristična pentatonika za koju se pretpostavlja da je madjarskog porekla, a postoji i mogućnost i da je od starih Slovena.

Osmina note

Posted: 27. avgusta 2009. in Kontrapunkt 3. godina

OSMINA NOTE

Najkraća notna vrednost u kontrapunktu je osmina note. One se najređe upotrebljavaju i tretiraju se praktično kao melodjski ukras. Pravila za osminu note su sledeća:

1.uvek se javljaju po dve u grupi

2. isključivo nastupaju na mestu nenaglašene četvrtine (druge ili četvrte)

3. osmine se kreću isključivo postupno ili kao prolaznice uzlazne i silazne ili kao donje silazne skretnice

Upotreba osmina na kraju zadatka u kadenci i to prilikom razrešenja sinkopirane disonance, stilski je veoma karakteristično. Sinkopirane zadržice se ukrašenom skretničnom figurom u osminama razrešavaju u donju vođicu. Pokret bi u gornjem glasu bio 76568, a u donjem glasu 23431.

Zabranjene kvinte i oktave

Posted: 27. avgusta 2009. in Kontrapunkt 3. godina

ZABRANJENE KVINTE I OKTAVE

Kao i u harmoniji pored zabranjenih paralelnih prima, kvinti, oktava, zabranjeni su i ti antiparalelni pokreti. Antiparalelnim kvintama se naziva suprotno kretanje iz kvinte u duodecimu i obrnuto, a antiparalelnim oktavama suprotno kretanje iz oktave u primu i obrnuto, ili iz oktave u dve oktave i obrnuto.

Zabranjene su takodje i akcentne kvinte i oktave tj. pojava dve kvinte ili dve oktave na dva uzastopna jaka taktova dela, tj dve teze. Jedino se kod primena sinkope mogu dozvoliti akcentne kvinte, jer one praktično ne nastupaju zajedno već razlomljeno.

Naknadne kvinte i oktave su dve kvinte ili dve oktave na dve uzastopne arze ili na dve uzastopne nenaglašene polovine i one su upadljive i za izbegavanje naročito ako su silazne, međutim uzlazne naknadne kvinte su jedine koje se mogu tolerisati. Naknadne oktave su zabranjene.

Skrivene kvinte i oktave podrazumevaju istosmerni ulazak u kvintu ili oktavu iz nekog drugog intervala. U harmoniji su se skriveni intervali u većini slučajeva tolerisali. U kontrapunktu skriveni intervali uopšte nisu dozvoljeni, pa se iz toga može zaključiti da se u svaku oktavu, primu ili kvintu mora ući suprotnim pokretom dva glasa.

Sinkopirane disonance

Posted: 27. avgusta 2009. in Kontrapunkt 3. godina

SINKOPIRANE DISONANCE

Prva nota iz sinkope nalazi se na mestu nenaglašene polovine – druge ili četvrte, a druga nota u sinkopi nalazi se na tezi, bez obzira da li je cela, polovina ili četvrtina i gubi svoj naglasak u korist prve note. Prva nota u sinkopi mora obavezno biti konsonanca, dok druga može biti, kako konsonanca, tako i disonanca, prema dužoj noti u drugom glasu. Ukoliko je druga nota sinkope konsonanca, ona se dalje može kretati sasvim slobodno, postupno ili skokom, naniže, ili naviše. Međutim ako je druga nota u sinkopi disonanca, ona se mora obavezno razrešiti postupnim pokretom naniže u konsonancu. Takva druga sinkopirana disonantna nota se zove pripremljena zadržica i to je jedini vid i oblik disonance, koji se u ovom kontrapunktu može pojaviti na naglašenom taktovom delu. U gornjem glasu upotrebljavaju se sledeće zadržice: 4 u 3 i 7 u 6. U donjem glasu moguće su zadržice i 2 u 3 ili 9 u 10. Kao što vidimo sve disonantne zadržice se razrešavaju u ne savršene konsonance (terce, sekste i decime), koje svojom blagozvučnošćcu cine srećno razrešenje prethodne napete disonance. Razrešenje sinkopirane disonance u savršenu konsonancu ne smatra se ispravnim jer zvuči šuplje i prazno. Stoga se u dvoglasnom stavu ne primenjuju sledeće zadržice: U gornjem glasu 9 u 8 ili 2 u 1, a u donjem glasu 4 u 5 i 7 u 8. U harmoniji poznajemo i uzlazne zadržice, međutim u muzici 16-og veka nisu bile korišćene, pa ih ni mi nesmemo koristiti.

Za stil 16. vela sinkopirana disonanca je često bila korišćena tokom muzike, ali je naročito bilo važno upotrebiti je  u kadenci i to kao zadržicu pred donjom vođicom, sto praktično znači upotrebu zadržice 7 u 6 ukoliko se dvoglas završava oktavom ili 2 u 3 ukoliko se dvoglas završava primom.

Crkvena muzička tradicija srednjeg veka

U IX veku dolazi do velike prekretnice na Balkanu. Srbi, Makedonci i Bugari primaju veru iz Vizantijske crkve-sa istoka, a Slovenci i Hrvati iz Rimokatoličke crkve-sa zapada. Tako je bilo i u muzici-Srbi, Makedonci i Bugari su službu Božiju i pojanje preuzeli iz Vizantije, a u Liturgiji je korišćen grčki jezik. Muzičku praksu predstavljalo je jednoglasno pevanje na staroslovenskom jeziku.

Do 15. veka naše srpske crkvene melodije su bile iste kao i vizantijske. Početkom 13. veka kada je srpska pravoslavna crkva dobila samostalnost od vizantijske crkve došlo je do jačeg prodora regionalnih i nacionalnih elemenata u stariji crkveno slovenski jezik. Najstariji južnoslovenski i srpski rukopisi iz 12. i 13. veka kao što su Miroslavljevo jevanđelje, Vukanovo jevanđelje i Beogradski parijmejnik sadržali su pesme koje su pevane u bogosluženju u različitim prilikama. Prvi notni zapisi se pojavljuju tek u 15. veku kod nas. Iz tog vremena poznata su imena i 3 srpska kompozitora: Kir Stefan Srbin, koji je bio domestik, odnosno horovođa na dvoru Lazara Brankovića. Drugi je Nikola Srbin. Treći – Jeromonah Isajie Srbin. Ovi sačuvani zapisi pesama koji su bili u neuskoj notaciji su preoblikovani na savremen notni sistem i snimljeni kao zvucni materijal.

OSMOGLASJE I OSMOGLASNIK

Srpska crkvena muzika je zasnovana na osmoglasju. On je nasleđen iz vizantije i prihvaćen i u drugim istočnim tradicijama. Osmoglasnik je zbirka pesama koju čine pesme nedeljnih službi (večernja, jutrenja, liturgije), posvećenih Hristovom vaskrsenju. Svake nedelje u službi dominira jedan glas, a jedan ciklus od 8 glasova (8 nedelja) naziva se stolp.

Osmoglasni ciklus započinje prve nedelje posle Uskrsa i nastavlja se do Lazareve subote. Pesme osmoglasnika se ne pevaju samo od Cvetine nedelje do Uskrsa. Pesme osmoglasnika se ponavljaju više puta tokom crkvene godine i lako se pamte. One su osnova za razvoj drugih pesama. Osmoglasnik počiva na sistemu od 4 autentična i 4 plagalna glasa.

LITURGIJA

Liturgija (grč. služba, usluga) je bogosluženje koje sadrži najveći broj fiksiranih napeva i na njen izgled najmenje utiču promene u vezi sa godišnjim ciklusom. U SPC se služe liturgije: sv. Jakova, sv. Jovana Zlatoustog, sv. Vasilija Velikog i Liturgija pređeosvećenih darova.

U osmoglasniku se nalaze sledeće liturgijske pesme: Blažena slava…, I ninje, vaskrsni kondak i prokimen apostola. Kondak je kratka pesma, strofa, pohvala prazniku koji se obeležava.

U sklopu liturgije pevaju se i tropari.

Frederik Šopen (1810-1849)

PG11073

Poljak, od 16. godine djak varšavskog konzervatorijuma. Ceo život je posvetio klaviru. 1830. odlazi u Pariz i tamo biva veoma dobro prihvaćen od strane publike. Podučava klavir, svira u elitnim pariskim salonima. Kretao se u elitnom krugu umetnika (Delakroa, paganni, Rosini…). U poslednjim godinama života, uprkos tuberkulozi, on je i dalje svirao koncerte. Na poziv engleske aristokratije putovao je u London i u Šoktsku, što je ubrzalo razvoj bolesti. Vraća se u Pariz, gde i umire 1849. godie.

ŠOPENOV PIJANIZAM

Bio je najveći virtuoz na klaviru. U njegovim kompozicijama se može osetiti bogata paleta muzičkih boja i istančanost tona. Melodizuje sve deonice klavirskog stava.  Kod njega melodija peva. Pevnost njegove melodije ukazuje na njeno vokalno poreklo. Ona pokazuje i nepresušnu izražajnost. Instrumentalna izražajnost vidi se u gipkosti pokreta, obrta i prelaza. U njegovoj ornamentaciji nema praznih ukrasa. Kod njega svaki mordent, predudar i prolaznica imaju svoj smisao, osmišljeno značenje i izražajnost. Svojim harmonskim rešenjima on otvara put poznoromantičarima. To su: modalnost, medijantika, kombinovanje enharmonike i hromatike. Uvodi i nove načine interpretacije-slobodan dah i promenljivost tempa koju naznačava, ali je metronomski ne određuje.

ŠOPENOV OPUS

Šopenovo stvaralaštvo obuhvata 166 dela i deli se na 3 faze: Prva faza, mladalačka, obuhvata kompozicije koje je napisao u Poljskoj (1816-1830) – od Poloneze u g mollu do Valcera u a mollu )op. 34, br. 2, objavljen u Lajpcigu 1831 god.). U drugoj fazi (1831-1840) izdvajaju se Skerco u h mollu, prve dve balade, prelidi i Sonata u b mollu. Treći, pozni period obeležavaju Sonata u h mollu, Barkarola i Poloneza-fantazija.

Zbirke igara: 13 poloneza, 56 mazurki, 15 valcera. Koncentrisanost muzičkog sadržaja dolazi do izražaja u njegovim preludijumima (25) i nokturnima (19). Često se u delima jednog sadržaja čuje osobenost drugog. Za njegovo stvaralaštvo su tipične i minijature. Dao je doprinos razvoju novih velikih formi: balade(4), fantazije, skerca (4). Od Šopena etide dobijaju i koncertnu ulogu. Napisao ih je 27 i one su objedinjene u dva opusa-10 i 25.

Poloneza u g moll-u

Valcer u a moll-u

Sonata u b moll-u

Poloneza-fantazija

Šopenov rukopis

chopin-rukopis

Šopenov klavir

Šopenov klavir

POČETAK I RAZVOJ ETNOMUZIKOLOGIJE

U početku su korišćeni nazivi komparativna muzikologija, folklorna muzika, muzička etnologija, da bi se polovinom XX veka ustalio naziv etnomizikologija.

Predmet izučavanja su tradicionalna muzika i muzički instumenti od primitivnih naroda do civilizovanih nacija, dakle proučava plemensku i narodnu, kao i sve vrste nezapadne umetničke muzike kao i razne sociološke aspekte muzike, pojavu muzičke akulturacije i ukrštanje uticaja stranih muzičkih elemenata. Umetnička i zabavna muzika nisu predmet izučavanja.

Sa porastom interesovanja za egzotičnu muziku krajem 18.veka javljaju se i prvi opisi tradicionalne muzike primitivnih naroda u putopisima. Prekretnicu čini pronalazak fonografa krajem 19.veka, aparata za snimanje i reprodukciju zvuka kao i uspostavljanje cent sistema kojim je moguće meriti I matematički izraziti intervalske odnose. Oktava je podeljena na 1200 centi tako da je svaki temerovani polustepen iznosio 100 centi. Time su uspeli da objasne i analiziraju tonalne odnose muzike primitivnih naroda.

Ocem etnomuzikologije smatra se engleski filolog i akustičar Aleksandar Elis koji je na osnovu tonskih merenja velikog broja instrumenata ustanovio da lestvični sistemi primitivnih naroda pokazuju drugačije intervalske odnose od do tada znanih, odnosno da je njihova muzika netemperovana.

Etnomuzikološka istraživanja su uvek kompleksna i interdisciplinarna jer obuhvataju proučavanja mesta i ulogu muzike u društvu, povezanost sa materijalnim životom, religijom, magijom, igrom pa čak i medicinom.

Sazvučja na arzama

Posted: 23. avgusta 2009. in Kontrapunkt 3. godina

SAZVUČJA NA ARZAMA

Ukoliko u zadatku nema četvrtina nenaglašena druga ili četvrta polovina može biti disonanca, međutim ovo je u praksi nerealan slučaj, pošto u svakom zadatku ima četvrtina, pa onda slobodno možemo zakljuciti da su sve polovine u stvari naglašene i da jedino mogu biti konsonance. Disonance mogu biti samo nenaglasene četvrtine (druga i četvrta četvrtina), a te se disonantne četvrtine mogu pojavljivati ili kao prolaznice ili kao skretnice. Prolaznice su dozvoljene i uzlazne i silazne i u uzlaznom i u silaznom smeru, dok su skretnice dozvoljene samo kao donje, tj. silazne skretnice. Zazvučja na arzama (na mestu druge ili četvrte četvrtine takođe mogu biti i konsonance i tada se u njih moze ući ili izaći skokom. Jedino se disonantne nenaglašene četvrtine moraju uvesti i izvesti postupno.

Ponekad u praksi na trećoj, relativno naglašenoj četvrtini, kada je reč o postupnom silaznom pokretu načinjenom od polovine i dve četvrtine ili pak od 4 četvrtine, ta treća relativno naglašena četvrtina ukoliko je okružena sve samim konsonancama može biti i disonananca, zvana „teška prolaznica“.

Ukoliko se u toku zadatka pojavi prima između dva glasa bez obzira da li je na tezi ili arzi iz nje se mora izaći postupnim i suprotnim pokretom dva glasa (iz prime u tercu).

NARODNA PESMA I PEVANJE

Pojam narodne pesme podrazumeva anonimnog stvaraoca u poređenju sa profesionalnom, umetničkom poezijom i muzikom čiji su stvaraoci dobro poznati, a njihova dela zaštićena autorskim pravima.

Kod nas je uobičajen naziv narodna pesma pod kojom se podrazumeva sinteza teksta i melodije.

Muzički folklor je stvaralaštvo najširih narodnih masa, mada je tokom istorijskog razvitka muzičke kulture dolazilo do prožimanja narodne i umetničke muzike.

Nrodnu pesmu stvara daroviti pojedinac, ali najčešće ne kao potpuno novu tvorevinu, već u skladu sa postojećom tradicijom (kontinuitet). Prenoseći se usmenim putem ona, vremenom, postaje kolektivna narodna svojina. Prenošenjem od pevača do pevača, pesma se donekle menja i na taj način dolazi do stvaranja varijanti (variranje). Vremenom, neke pesme zauvek nestaju iz narodne prakse (selekcija). Za nestanak pesama nije uvek presudan njihov kvalitet, nego gubitak potrebe za izvođenjem određenih pesama najčešće uslovljen tehnološkim napretkom seoskog društva.
Primeri: nestanak pesama vezanih za obavljanje određenih seoskih poslova (žetelačke pesme)
Nestanak većine obrednih pesama sa dolaskom komunizma posle II sv.rata

Postoje i slučajevi kada individualna, umetnička, tvorevina biva tako prihvaćena u narodu da njen autor, vremenom biva zaboravljen. Neke pesme pesnika Branka Ćopica narod je brzo prihvatio tokom II sv.rata. Uklopivsi ih sa tada poznatim svadbenim melodijama dalje ih je izvodio kao svoje.

Narodna pesma se sastoji iz 3 elementa: melodije, teksta I ritma. Melodija se najbrže menja a tekst najsporije. U narodnom pevanju tekst ima prioritet nad melodijom. U davnoj prošlosti, svojom obrednom porukom tekst je „obezbeđivao“ siguran ulov, bogatu letinu i zdravlje, dok je u novije vreme, sa promenom funkcije pesme I funkcija teksta postala drugačija, raznovrsna i zabavna, ali pevačima i dalje i te kako važna.

MAKEDONIJA

Dvoglasno pevanje je više zastupljeno od jedoglasnog.

Dvoglasne pesme se dele na dve grupe:

1. Orovodne – zastupljene su u istocnoj Makedoniji, izvode se u kolu, silabično, pevaju uglavnom devojke, antifono
2. Bezmenzuralne pesme – izvode se uz običaje, vrlo raspevane, melizmatične. Pevaju se u celoj Makedoniji. Pevaju najčešće tri pevacice koje počinju i završavaju istovremeno i unisono. Prateći glas je vrlo cesto bordunskog tipa na neodređenom glasu ili slogu ili izgovara tekst na istom tonu (ritmizovani bordun). Najčešći intervali koji se javljaju tokom pevanja su prime i sekunde, kadenca je unisona. Čest je aksak ritam ( nepravilna ritmicka podela 3-2-2), neobična vokalna ukrašavanja (izvikivanje, poniranje glasom), umetanje reči koje nemaju veze sa integralnim tekstom (lele, mori…)

makedonsko oro


CRNA GORA

Jednoglasno pevanje se zadržalo u centralnom, planinskom području u kome su najočuvaniji stari običaji života i privređivanja. Dvoglasje u tom području je retko.

U oblastima koje se graniče sa Raškom i Metohijom primetni su uticaji muslimanske tradicije – česti melizmi i P2 u tonskom nizu.

Na primorju, tj. u Boki, sreću se melodije slične Dalmainskim – 2-3 glasne.

U Crnoj Gori su veoma verno sačuvani običaji, naročito religiozni i društveni. Za svadbene običaje i veselja uopšte vezano je postojanje velikog broja narodnih igara.

Tužbalice su na ovom području sačuvane bolje nego igde na Balkanu. Tuže najčešće žene, a postoje i profesionalne narikače.
Pevanje uz gusle je najzastupljeniji i najznačajniji vokalno-instrumentalni oblik u Crnoj Gori koji aktivno živi i danas.
Znatan deo crnogorskog kulturnog blaga čine još i pripovetke, poslovice, anegdote i uopšte usmeno predanje je izuzetno bogato.