Sonatni oblik – Ekspozicija

Posted: 28. novembra 2009. in Oblici 4. godina

Advertisements

Lična karta muzičkih oblika

Posted: 23. novembra 2009. in Oblici 4. godina

Klavirska sonata u delima ranih romantičara doživljava sličnu sudbinu kao i sinfonija: Kompozitori sviraju sve manji broj ela koja nazivaju sonatama. Franc Šubert je izuzetak i on je napisao tridesetak sonata u kojima se prepoznaje tradicija Mocarta. Šubert gradi lirsku sonatu, baš kao i simfoniju, suprotno od Betovenove dramske tradicije. Šubertove teme se više dopunjuju nego što kontrastiraju. Asociraju na vokalno poreklo materijala. Naročito mesto među sonatama zauzimaju Šopenova u b molu i Listova h mol sonata. Šopen je u b mol sonati izgradio neobičan sonatni ciklus. Posle prvog, sonatnog stava, sledi demonski, betovenski skerco – mračna igra zlih sila. Iznenađujući je nsrednji deo – tihi, lagani valcer. A treći stav je pisan u obliku posmrtnog marša. Šopenov finalni stav sonate je izuzetno kratak, što je suprotno betovenovoj Eroici.

Sam List se nekoliko puta u svom klavirskom stvaralaštvu obraćao u sonatnom obliku, ali je jedino ovom delu dao ime sonata – sonati h moll. Posle Listove sonate u h molu dolazi do pauze u pisanju sonata sve do ruskih kompozitora s kraja XIX i početka XX veka. Oobenost konstrukcije forme njegove sonate je monotematizam: cela, veoma obimna sonata (četrdesetak minuta), stvorena je iz tri osnovna motivska jezgra data na samom početku. List ovim motivima tokom dela menja karakter.

Feliks Mendelson (1809-1847)

Bio je pijanista i orguljaš. Od rane mladosti se interesovao za Bahovu muziku. Zbog toga se u njegovom opusu nalaze između ostalog, preludijumi i fuge. Komponovao je tri sonate za klavir. Među klavirskim delima posebno mesto pripada zbirci „Pesme bez reči“ u kojoj je sakupljeno 48 minijatura raznorodnog karaktera.

Rondo capricioso op. 14 je omiljeni koncertni komad, kao i Ozbiljne varijacije op. 51, ciji naslov sugeriše kompleksnost rada sa tematskim materijalom, kakva tada nije bila uobičajena u formi ornamentalnih varijacija.

Franc List (1811-1886)

Najveći evropski pijanista onog vremena. U njegovom stvaralaštvu se uočavaju uticaji različitih evropskih tradicija. Poreklom Mađar, vaspitavan u duhu francuske kulture. Mladost je proveo u Parizu nastupajući po pariskim aristokratskim salonima. U to vreme je u istom gradu živeo i Šopen. Posle 1848. je u službi vajmarskog dvora. Tada na njega snažan uticaj imaju nemački muzičari – naročito Vagner, čiji je bio iskreni prijatelj! Bio je jedan od glavnih propagatora Vagnerove umetnosti i jedan od najuspešnijih tumača njegovih ideja. List je bio veoma religiozan. Mnogo vremena je provodio u Italiji koja ga je inspirisala u stvaralaštvu.

List na klaviru je bio kao Paganini na violini. Prvi je uveo praksu solističkog koncerta. Do tada je bio običaj da na koncertu nastupa više izvođača. Zalagao se da se sadržaj programa pažljivo planira i da umetnički efekat ima prednost u odnosu na virtuoznost. Iz njegovog običaja da improvizuje na koncertu razvio se oblik parafraze. Parafraza je variaciona forma koja se bazira na popularnim temama raznih operskih i simfonijskih dela, ali i narodnih pesama. List je radio i na klavirskim transkripcijama. Mnogo veći značaj ima njegovo originalno stvaralaštvo: ciklusi minijatura (Godine hodočašća – objavljene su u 3 sveske komada), etide (zbirka Transcendentalnih etida), Mađarske rapsodije… Naročito mesto među svim delima pripada sonati h moll.

Sonata h moll

Klavirska muzika ranih romantičara – Robert Šuman 1810-1856

Robert Šuman

Njegovo stvaralaštvo je značajno za klavirske minijature. Zbog povrede ruke nije postao koncertant, ali je zato napisao 23 opusa, isključivo za klavir. Svoju pedagošku delatnost je takođe posvetio klaviru. Njegova žena Klara je umesto njega bila izvođač njegove muzike i tumač njegovih ideja.

Ciklus programskih minijatura, op. 2 – „Leptiri“ su živa karnevalska scena u kojoj se portretišu različite prirode ljudi. Tu liniju nastavlja najobimniji Šumanov ciklus – „Karneval“.

Bal „Karneval“ je nastao po uzoru članak „Izveštaj Žankirija“ iz „Novih muzičkuh novina“. Urednik je bio sam Šuman.  Na balu se komično sukobljavaju Davidovi saveznici (Šumanovi prijatelji) i filistejci (Šumanovi neprijatelji i kritičari). Bal se odigrava pod maskama. Šuman je karneval nazvao minijaturnim scenama na četiri tona- A Es C H – prema nazivu češkog gradića Aša. Jedan lik iz bala je iz tog grada.

Celovitost kompozicije obezbeđuje pre svega srodnost materijala prvog i poslednjeg komada, logika tonalnog plana i kontrasna smena komada.

Popularne su i Šumanove Dečje scene, Igre Davidovih saveznika, Fantastični komadi, Šumski prizori i Album za mladež. Jedinstveno mesto u Šumanovom opusu pripada Tokati op. 7. Ona je tehnički izvanredno složena kompozicija. Njegove kompozicije su izuzetno složene za izvođenje naročito zbog gustog polifonog sloga sa oživljenim, melodijski tretiranim linijama svih glasova, virtuozitet nije u prvom planu: tehničke „zamke“ su često skrivene od slušaoca i razume ih samo onaj koji ih interpretira. To dobro mogu da ilustruju njegove Simfonijske etide. ta kompozicija je u stvari ciklus u 12 etida (varijacija na jednu temu) objedinjen simfonijskim (karakternim) izmenama osnovnog tematskog materijala, a sa naglađenom virtuoznom komponentom – jer svaka od etida „obrađuje“ određeni tehnički problem.

Tokata, op. 7

Pitanja iz istorije muzike:

1. Koje vreme obuhvata srednjovekovno doba, i kako se podelio hrišćanski svet?

Obuhvata skoro 10 stoleća, od 5. do 15. veka, a hrišćanski svet se podelio na pravoslavnu (ortodoksnu) i katoličku crkvu, 1054. godine.

2. Kakav je odnos svetovne i duhovne muzike?

Ističe se jedinstvo carske i crkvene vlasti (cezaropapizam) karakteristično za pravoslavlje, to je pojava koja utiče na razvoj i karakter vizantijske umetnosti, posebno utiče na bliskost duhovne i svetovne muzike.

3. Opiši glavne osobine vizantijske muzike.

Vizantijska muzika je bila vokalna, Gospod je slavljen najsavršenijim instrumentom-ljudskim glasom, i jednoglasna, jer je višeglasje smatrano za mnogoglasje, a pravoslavna praksa je zahtevala da Gospoda treba jedinstveno slaviti. Muzika je kao i u ostalim starim evroazijskim kulturama stvarana na osnovu melodijskih formula-uzora iz oktoiha.

4. Šta je osmoglasnik (oktoih) ?

Oktoih je muzički sistem na kojem se bazira vizantijska muzika. Iz nje je prenet i u pravoslavne slovenske tradicije. Osobenost jednog glasa u oktoihu čini skup melodijskih formula, melodijskih praobrazaca, i te formule su uzori za konponovanje. Osmoglasnik predstavlja zbornik napeva koji se pevaju nedeljom na večernju, jutrenju i liturgiji.

5. Koliko ima glasova u oktoihu i kako se oni dele?

U vizantijskoj muzičkoj teoriji postojala su četiri autentična i četiri plagalna (izvedena) modusa-glasa, dakle ukupno osam glasova u oktoihu.

6. Po kome je gregorijansko pevanje dobilo naziv?

Po papi Grguru I Velikom, koji je odabrao melodije koje će se u službi pevati tokom liturgijske godine, pa je ovo pevanje nazvano gregorijansko.

7. Koje su glavne karakteristike gregorijanskog korala?

Gregorijanski koral je bio osnova za dalji razvoj zapadne duhovne muzike. Isključivo je jednoglasan, pisan je na latinskom jeziku, a to je muzika koja i danas živi. Gregorijanski koral mogu da izvode sveštenik i hor.

8. Kako izgledaju napevi korala?

Napevi korala imaju široku dijatonsku melodiku postupnog pokreta, malih intervalskih skokova, a oblik ne zavisi samo od teksta već se zaokruženje postiže ravnotežom uspona i padova i razvojem u obliku luka.

9. Šta je responzorijalno, a šta antifono pevanje?

Responzorijalno pevanje nastaje kada napev naizmenično izvode sveštenik i hor,a antifono kada ga pevaju dva hora naizmenično.

10. Kakva je razlika između akcentusa i koncentusa?

Akcentus (silabična melodija) je kada na jedan slog teksta dolazi po jedan ton, a koncentus (melizmatična melodija) je široko razvijena melodija, velikog obima, bogato ukrašena melizmima-nizovima tonova koji se pevaju na jedan slog.

11. Po čemu se himne razlikuju od ostalih gregorijanskih korala?

One su, za razliku od proznog teksta ostalih melodija, po pravilu pevane u stihu, a ima i strofičnih. Jednostavnih su , ali izražajnih melodija, bez melizama , ali i bez recitovanja na jednom tonu.

12. Koje delove obuhvata ordinarijum (stalni deo) mise?

Kyrie eleison (Gospode pomiluj), Gloria (Slava), Credo (Vjeruju), Sanctus (Sveti) i Agnus Dei (Jagnje Božje).

Pitanja iz istorije muzike:

1.Od kada je počelo da se razvija višeglasje?

Višeglasje se dugo i postepeno razvijalo od IX veka, i to od najjednostavnijih oblika udvajanja melodije u paralelenim intervalima, pa do razvijenih višeglasnih formi u XII, XIII i XIV veku.

2. Koji je najstariji vid višeglasja i kako je izgledao?

Najstariji vid višeglasja je organum. On nastaje kada se gregorijanskom napevu (vox principalis) dodaje nov, niži glas (vox organalis) u paralelnim kvartama ili kvintama. Kasnije je postalo uobičajeno da počinju i završavaju unisono, a postepeno, preko sekunde i terce, dolaze do kvarte u kojoj teče kompozicija.

3. Koji su najpoznatiji kompozitori iz vremena višeglasja?

Najpoznatiji kompozitori bili su Leonin (Leoninus) i Perotin (Perotinus), orguljaši pariske crkve Notr Dam.

4. Nabroj sve oblike ranog višeglasja.

To su: organum, diskant, konduktus, gimel, motet, rondelus.

5. Šta je „cantus firmus“?

Cantus firmus je utvrđeni glas (gregorijanska melodija), kome se dodaje gornji glas koji se kreće slobodno, obrazujući savršene konsonancekvinte i oktave. To je slobodniji višeglasni oblik – diskantus.

6. Opiši srednjevekovni motet.

Srednjevekovni motet bio je višeglasna, načešće troglasna kompozicija, sa cantusom firmusom u donjem glasu (tenor), obično uzetim iz gregorijanskog korala. Nad njim su zvučale druge dve melodije (duplum i triplum), slobodnog ritmičkog i melodijskog toka, pisane na različite tekstove, čak sa kombinacijom duhovnih i svetovnih sadržaja.

7. Kako se zvala prva srednjevekovna notacija, od kada potiče i šta je beležila?

Zvala se ekfonetska notacija, i beležila je podizanje i spuštanje glasa prilikom čitanja crkvenih tekstova. Prvi spomenici potiču iz IX veka, ali se pretpostavlja da je znatno starija, možda iz IV veka. Bila je u upotrebi do XIV veka.

8. U kom periodu su uvedene crte u notaciju?

Crte su uvođene u periodu od XI do XIII veka. Konačna neumska notacija je koristila četiri crte.

9. Kako su se zvali razvijeni tipovi notacije od ekfonetske i neumske, i čime su oni dopunili beleženje muzike?

To su modalna i menzuralna notacija, koje su izgradile sisteme za beleženje trajanja tonova. Uporedo su se razvijali i sistemi za beleženje instrumentalne muzike tabulature.

10. Da li je muzika u srednjem veku bila svrstavana u umetnost, i u okvuru čega se proučavala?

Ne, muzika nije bila svrstavana u umetnost, već u nauku, i izučavala se zajedno sa aritmetikom, geometrijom i astronomijom u kvadrivijumu, na prvim univerzitetima XIII veka.

11. Opiši značaj Gvida iz Areca.

Gvido iz Areca je zaslužan za reformu notacije. Dotadašnju praksu beleženja neuma na jednoj ili dve linije kojima je precizirana visina tona on je suštinski usavršio uvođenjem sistema od četiri linije. Prvu (crvenu) je označavao kao ton fa, drugu (crnu) kao ton la, treću (žutu) kao do, i četvrtu (crnu) kao ton mi. Iz njegovih latiničnih oznaka, koje su davale dovoljnu fleksibilnost zapisa za gregorijanske melodije, kasnije su se razvili ključevi. Drugo značajno Gvidovo otkriće bilo je fiksiranje durskog heksakorda kao postojanog niza uvek utvrđenog niza stepena i polustepenova. Za učenje ovog heksakorda, Gvido je koristio himnu Sv. Jovanu, u čijoj melodiji svaki stih počinje za ton više. Početni slogovi stihova imenovali su tonove heksakorda: ut, re, mi, fa, sol, la. Kasnije je „ut“ zamenjeno sa „do“, a za sedmi ton je iskorišćen početak sedmog stiha – „si“. Sistem solmizacije je obuhvatao visine od sol velike oktave do mi druge oktave. Ovaj sistem je bio veoma pogodan za učenje dijatonskih melodija.

12. Kako su nazivani putujući muzičari u srednjem veku?

Zvali su ih mimimi, špilmani, žongleri, skomrasi, pevci, vaganti i golijardi.

13. Navedi najpoznatije oblike svetovne muzike u srednjem veku.

Najpoznatiji oblici su bili: rondo, virle, balade, bar, alba, pastorala.

14. Kako se nazivaju pevači svetovne nuzike u Francuskoj i Nemačkoj?

U Nemačkoj su se zvali minezengeri, u južnoj Francuskoj – trubaduri, a u severnoj Francuskoj – truveri.

15. O čemu su govorile pesme trubadura?

Njihova muzika je nastajala po uzoru na narodnu; najčešće su opevane viteška ljubav, priroda, ratovi, scene iz pastirskog života, a negovane su i epske pesme. Kompozitor je istovremeno i pesnik.

16. Navedi imena najpoznatijih izvođača svetovne muzike.

Najpoznatiji izvođači su bili Adam de la Al i Valter fon der Fogelvajde.

17. Navedi instrumente koji su bili u upotrebi u srednjem veku.

Među najčećim instrumentima bili su: harfe, laute, citre, fidule, flaute, oboe, rogovi, trube, orgulje, udaraljke i zvona.

18. Od kojih reči potiče naziv za period renesanse, i koji umetnik je upotrebio oznaku za ponovno rođenje umetnosti?

Naziv za period renesanse potiče od italijanske reči rinascita – preporod, a ona opet potiče od latinske reči renasci – ponovo se roditi. Đorđo Vazari je prvi put upotrebio ovu oznaku za ponovno rođenje umetnosti.

19. U čemu je značaj humanizma?

Ideja humanizma je čoveka, jedinku, individuu postavila za meru svih stvari. Univerzalizmu srednjeg veka suprotstavljen je snažno manifestovan individualizam, a sa njim i subjektivizam, što je bilo revolucionarno. Humanizam je inspirisao promene nastale u renesansi, a posle renesanse nadahnjuje nove promene.

20. Kakav je čovek renesanse – nasuprot anonimnom stvaraocu srednjeg veka?

Nasuprot anonimnom stvaraocu srednjeg veka pojavljuje se talentovani pojedinac svestan vrednosti svog kreativnog rada, čovek spreman da se nametne drugima, da sebi i svom delu obezbedi adekvatan tretman u društvu. Daleko je od toga da će se ta težnja ostvariti u ovom vremenu, ali jednom proklamovana, više nikad neće izgubiti značaj. Umetnik i umetničko delo su zadobili osoben status.