Arhiva za kategoriju ‘Istorija muzike 4. godina’

Direktno iz Ruske federacije, a preko glasila Ruska reč Rosijskaje gazete, stižu nam priče iz ove nama po mnogo čemu bliske zemlje. Misija projekta je upoznavanje Rusije u svim oblastima. Izdvajam ovaj tekst o Dvanaest doba koje je u klavirskom ciklusu napisao P. I. Čajkovski. Na stranicama teksta na portalu Ruske reči postoje i zvučni zapisi. Uživajte!

http://ruskarec.ru/articles/2012/09/07/dvanaest_prizora_rusije_naslikanih_muzikom_16687.html

Дванаест призора Русије насликаних музиком

Петар Чајковски је у клавирском циклусу „Годишња доба“ музиком насликао бескрајна руска пространства, сеоску свакодневницу и петербуршке градске пејзаже 19. века. „Руска реч“ сликом, речима и звуком представља овај калеидоскоп руског живота.

Николај Кузњецов (1850-1929). Петар Иљич Чајковски, 1893. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

„Годишња доба Чајковског су композиторов својеврсни музички дневник у коме су забележене животне епизоде, сусрети и слике природе, драге његовом срцу. Како се касније присећао његов брат М. И. Чајковски, „Петар Иљич је волео живот као ретко ко <…> Сваки дан је за њега био значајан и тешко му је било да се опрости од протеклог дана. Растужила би га и сама помисао да од свега што је доживљено неће остати никакав траг.“ Тим композиторовим лирским осећањем, његовом љубављу према животу и усхићеношћу животом испуњено је једно од музичких ремек-дела Чајковског, клавирски циклус „Годишња доба“. Циклус се састоји од 12 карактеристичних мотива за клавир. Може се рећи да је то енциклопедија руског сеоског живота у 19. веку, као и петербуршког градског пејзажа из тога доба. Чајковски је у тим мотивима дочарао и бескрајна руска пространства, и сеоску свакодневницу, и петербуршке градске пејзаже, и мале сцене из кућних музичких активности људи у Русији онога времена.

Свих 12 комада Чајковског објављени су у часопису „Нувелист“ почев од 1876. Часопис је излазио сваког првог у месецу. Комади Чајковског су били на првом месту у свим бројевима изузев септембарског. У том септембарском броју први је био комад композитора В. И. Главача „Српска корачница“ („Радо иде Србин у војнике“) прерађена за клавир, као реакција на тада актуалне догађаје, везане за рат на Балкану у коме је учествовала и Русија.

Није сачуван податак о првом јавном извођењу читавог циклуса или појединих комада, као ни реакција штампе на појаву овог издања. Ипак, „Годишња доба“ су брзо постала необично популарна и код аматерских и код професионалних музичара, а нешто касније и једно од најчувенијих клавирских дела у читавом опусу руске музике.

Јануар: „Крај камина“

 

Игор Грабар (1871-1960). „Иње. Излазак сунца“, 1941. Иркутски обласни музеј уметности „В. П. Сукачов“.

У дуге зимске вечери цела породица се окупљала крај огњишта или камина. У сеоским кућама су жене хеклале, плеле и ткале, и уз то су певале тужне лирске песме. У племићким породицама се крај камина музицирало, читало наглас и разговарало.

Чајковски је писао: „То је оно меланхолично осећање које се појави увече, док седиш сам, уморан од посла, па узмеш књигу, а она испадне из руку. Читав рој успомена навире, и тужан си што је толико тога проживљено, али је све прошло, и лепо ти је кад се сетиш младости. И жао ти је прошлости, а немаш воље да све почнеш испочетка, јер те је живот некако исцрпио. Лепо је одморити се и утонути мислима у прошлост. <…> То је и тужно и некако пријатно осећање.“

Фебруар: „Бела недеља“ 

 

Борис Кустодијев (1878-1927). „Бела недеља“, 1916. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Бела недеља је седмица пред почетак Великог поста. Она се обележава великим народним весељима, одважним играма, јахањем и разноразним забавама. А по кућама се пеку палачинке, паганско јело које је у дубокој прошлости трајно ушло у свакодневни живот руског народа. У том празнику су се црте паганског испраћаја зиме и дочека пролећа спојиле са хришћанским обредом пред почетак Великог поста који претходи великом празнику Пасхе, Васкрсења Христовог.

„Бела недеља“ је слика народног весеља, где се живописни моменти комбинују са музиком која подражава жамор раздраганог народа и враголасто поигравање народним инструментима. Цео комад као да се састоји од калеидоскопа малих слика које следе једна за другом, уз непрекидно враћање на првобитну тему.

Март: „Шевина песма“

 

Исак Левитан (1860-1900). „Март“, 1895. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Шева је у Русији посебно омиљена као пролећна птица певачица. Њена песма се традиционално доводи у везу са доласком пролећа, буђењем целе природе из зимског сна и почетком новог живота. Пролећни руски пејзаж насликан је врло једноставним, али изражајним средствима.

У основи мелодије су две теме: једна је мелодичан лирски мотив са скромном акордном пратњом, а друга је сродна првој, али са великим полетом и широким дахом. Читав комад плени лепотом хармоничног преплитања ових двеју тема и разних нијанси расположења – сањалачки тужног и светлог. Обе теме имају елементе који подсећају на пролећни шевин цвркут.

Април: „Висибаба“

 

Алексеј Саврасов (1830-1897). „Чавке долећу“, 1871. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Висибаба се на руском зове „подснежник“, јер се појављује одмах после пролећног отапања снега. Малени плави или бели цветићи су дирљив призор после зимског мраза и мртвила. У Русији је висибаба омиљени цвет, који се доживљава као симбол рађања новог живота. Њој су посвећени стихови многих руских песника. Комад „Висибаба“ има ритам сличан валцеру, сав је прожет поривом и полетом емоција. У њему је дирљиво исказано узбуђење са којим се доживљава природа у пролеће, и оно радосно осећање, скривено у дубини душе: нада у светлу будућност и њено потајно ишчекивање.

Мај: „Беле ноћи“

 

Александар Осмјоркин (1892-1953). „Лењинград. Мојка“, 1927. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Тако се зову ноћи на северу Русије, када се дневна светлост задржава и током ноћи. У Петербургу, некадашњој престоници Русије, беле ноћи су увек биле доба романтичних ноћних весеља и песама. Беле петербуршке ноћи овековечене су на платнима руских сликара и у стиховима руских песника. Управо тако („Беле ноћи“) зове се и прича Фјодора Достојевског.

Чајковски је био везан за Петербург. Ту је протекла његова младост, ту је постао композитор, стекао признање и доживео радосне тренутке успеха. Ту је и завршио свој животни пут, и сахрањен је у Петербургу.

Јун: „Баркарола“

Фјодор Алексејев (1753-1824). „Дворски кеј, поглед са Петропавловске тврђаве [у Санкт Петербургу]“, 1794. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Барка је италијанска реч за чамац. У италијанској народној музици баркароле су биле песме чамџија, веслача. Те песме су нарочито биле распрострањене у Венецији, граду на кејовима безбројних канала по којима су се људи даноноћно превозили чамцима и певали. Песме су им углавном биле мелодичне, а ритам и музичка пратња су дочаравали лагано кретање чамца и равномерно веслање. Баркароле су биле веома популарне у руској музици прве половине 19. века, тако да су постале неодвојиви део руске лирске вокалне музике, а одразиле су се и у руској поезији и сликарству. „Баркарола“ је још један петербуршки музички пејзаж у циклусу Чајковског „Годишње доба“. И самим својим називом комад упућује на слику многобројних канала и речица, на чијим обалама почива „северна престоница“ Русије.

Јул: „Песма косача“

Владимир Орловски (1842-1914). „Косци“, 1878. Иркутски обласни музеј уметности „В. П. Сукачов“.

Косци су првенствено мушкарци који су у рану зору излазили у поље да косе траву. Равномерни замаси руку и косе углавном су се подударали са ритмом посленичких песмама које су се певале за време рада. У Русији су те песме постојале од најранијих времена. Сви су током косидбе певали весело, у један глас. Косидба је такође популарна тема руске уметности: многи руски песници су је опевали, а сликари овековечили на платну. Народ је саставио мноштво таквих песама. „Песма косача“ је сцена из народног сеоског живота. Чајковски је волео то летње доба на селу. У једном писму он пише: „Зашто је то тако? Зашто су толико на мене утицали једноставан руски пејзаж и шетња усред лета по сеоским пољима Русије, по шуми, или увече по степи? Често сам морао да легнем на земљу од изнемоглости – толико ме је снажно обузимала љубав према природи.“

Август: „Жетва“

Григориј Мјасоједов (1834-1911). „Време жетве“, 1887. Руски државни музеј, Санкт Петербург.

Време жетве је најважнији период за руског сељака. Читаве породице су радиле у пољу, што се каже, од јутра до сутра. А уз рад су волели да запевају. „Жетва“ је велика народна сцена из сеоског живота.

Чајковски је једном рекао: „Не могу да изразим колико су за мене чаробно лепи руско село и руски пејзаж…“

Септембар: „Лов“

Василиј Перов (1833-1882). „Ловачки предах“, 1871. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

На руском се лов каже „охота“, а та реч означава још и жељу, страст и стремљење ка нечему. Лов је карактеристична појава руског живота 19. века. Тој теми су посвећене многе странице у делима руске књижевности. Ловом су се у Русији одувек бавили страствене и јаке личности. У лову је увек било бучно и весело, дувало се у ловачки рог, а ловце је пратило мноштво ловачких паса. У 19. веку је лов у јесењим месецима на племићким имањима више био забава, него нужда. И та забава је подразумевала одважност, снагу, вештину, темперамент и ризик.

Октобар: „Јесења песма“ 

Исак Левитан (1860-1900). „Јесен“, 1895. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Јесен у Русији је увек била годишње доба које су описивали многи писци, песници, сликари и музичари. Сви су у њој видели непоновљиву лепоту руске природе, која у јесен облачи златне одоре и прелива се у своме раскошном шаренилу. Али било је и друкчијих тренутака јесени, са туробним пејзажом, јесењим умирањем природе и тугом због лета које пролази, а оно је симбол живота. Умирање природе уочи доласка зиме једна је од најтрагичнијих и најтужнијих страница јесењег живота. „Јесења песма“ у циклусу заузима посебно место. По своме трагичном колориту она је садржајни центар циклуса и резултат читаве приче о руском животу и животу руске природе. Октобар, „Јесења песма“ – то је песма о умирању свега живог. У мелодији преовладавају тужне интонације.

„Сваки дан одлазим у далеку шетњу, нађем негде у шуми згодно месташце и дуго уживам у јесењем ваздуху, испуњеном мирисом опалог лишћа, тишином и чарима јесењег призора са његовим карактеристичним колоритом“, писао је композитор.

Новембар: На тројци

Константин Коровин (1861-1939). „Русија. Празнично весеље“, 1930. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Тројком се у Русији назива запрега од три коња. На тројку су се често качили прапорци који су звонко одјекивали у брзој вожњи, и њихов сребрни звук преливао се у ваздуху. Руси су волели брзу вожњу на тројкама – о томе је испевано много народних песама. Појава овог комада у циклусу Чајковског, иако у доста елегичном тону, ипак изгледа као реална нада на живот. Пут по бескрајним руским пространствима и три коња у запрези – то су симболи живота који се наставља. Иако је новембар у Русији јесењи месец, ипак зима већ узима своје. „Наступили су мразеви, али сунце још помало греје. Дрвеће је покривено белом скрамом, и тај зимски пејзаж је толико предиван да се тешко може изразити речима“, писао је Чајковски.

Децембар: Свјатки

Константин Маковски (1839-1915). „Гатање. Ноћ уочи Богојављења“, 1900. Музеј „Државни Ермитаж“, Санкт Петербург.

Реч „свјатки“ на руском означава време од Божића до Богојављења, које се у Русији посебно празнује и садржи хришћанске и паганске елементе. У ово време су девојке гатале да сазнају своју будућност. У породицама је владало празнично расположење. Прерушени посетиоци су ишли од куће до куће, шалили се, певали празничне песме и играли у колу. У свакој кући су их послуживали и давали им поклоне. „Свјатки“ је завршни комад циклуса и у композиторовом рукопису има поднаслов „Валцер“. То није случајно. Валцер је у оно време био популарни плес и симбол породичних празника. Главна мелодија у комаду по стилу подсећа на музику свакодневнице, а њени фрагменти се комбинују са епизодама валцера. Комад, а са њим и цео циклус, завршава се безбрижним валцером, домаћим празником крај лепе Божићне јелке.

Izvor: http://www.ruskarec.ru

7. септембар 2012.
Полина Вајдман

Klavirska sonata u delima ranih romantičara doživljava sličnu sudbinu kao i sinfonija: Kompozitori sviraju sve manji broj ela koja nazivaju sonatama. Franc Šubert je izuzetak i on je napisao tridesetak sonata u kojima se prepoznaje tradicija Mocarta. Šubert gradi lirsku sonatu, baš kao i simfoniju, suprotno od Betovenove dramske tradicije. Šubertove teme se više dopunjuju nego što kontrastiraju. Asociraju na vokalno poreklo materijala. Naročito mesto među sonatama zauzimaju Šopenova u b molu i Listova h mol sonata. Šopen je u b mol sonati izgradio neobičan sonatni ciklus. Posle prvog, sonatnog stava, sledi demonski, betovenski skerco – mračna igra zlih sila. Iznenađujući je nsrednji deo – tihi, lagani valcer. A treći stav je pisan u obliku posmrtnog marša. Šopenov finalni stav sonate je izuzetno kratak, što je suprotno betovenovoj Eroici.

Sam List se nekoliko puta u svom klavirskom stvaralaštvu obraćao u sonatnom obliku, ali je jedino ovom delu dao ime sonata – sonati h moll. Posle Listove sonate u h molu dolazi do pauze u pisanju sonata sve do ruskih kompozitora s kraja XIX i početka XX veka. Oobenost konstrukcije forme njegove sonate je monotematizam: cela, veoma obimna sonata (četrdesetak minuta), stvorena je iz tri osnovna motivska jezgra data na samom početku. List ovim motivima tokom dela menja karakter.

Feliks Mendelson (1809-1847)

Bio je pijanista i orguljaš. Od rane mladosti se interesovao za Bahovu muziku. Zbog toga se u njegovom opusu nalaze između ostalog, preludijumi i fuge. Komponovao je tri sonate za klavir. Među klavirskim delima posebno mesto pripada zbirci „Pesme bez reči“ u kojoj je sakupljeno 48 minijatura raznorodnog karaktera.

Rondo capricioso op. 14 je omiljeni koncertni komad, kao i Ozbiljne varijacije op. 51, ciji naslov sugeriše kompleksnost rada sa tematskim materijalom, kakva tada nije bila uobičajena u formi ornamentalnih varijacija.

Franc List (1811-1886)

Najveći evropski pijanista onog vremena. U njegovom stvaralaštvu se uočavaju uticaji različitih evropskih tradicija. Poreklom Mađar, vaspitavan u duhu francuske kulture. Mladost je proveo u Parizu nastupajući po pariskim aristokratskim salonima. U to vreme je u istom gradu živeo i Šopen. Posle 1848. je u službi vajmarskog dvora. Tada na njega snažan uticaj imaju nemački muzičari – naročito Vagner, čiji je bio iskreni prijatelj! Bio je jedan od glavnih propagatora Vagnerove umetnosti i jedan od najuspešnijih tumača njegovih ideja. List je bio veoma religiozan. Mnogo vremena je provodio u Italiji koja ga je inspirisala u stvaralaštvu.

List na klaviru je bio kao Paganini na violini. Prvi je uveo praksu solističkog koncerta. Do tada je bio običaj da na koncertu nastupa više izvođača. Zalagao se da se sadržaj programa pažljivo planira i da umetnički efekat ima prednost u odnosu na virtuoznost. Iz njegovog običaja da improvizuje na koncertu razvio se oblik parafraze. Parafraza je variaciona forma koja se bazira na popularnim temama raznih operskih i simfonijskih dela, ali i narodnih pesama. List je radio i na klavirskim transkripcijama. Mnogo veći značaj ima njegovo originalno stvaralaštvo: ciklusi minijatura (Godine hodočašća – objavljene su u 3 sveske komada), etide (zbirka Transcendentalnih etida), Mađarske rapsodije… Naročito mesto među svim delima pripada sonati h moll.

Sonata h moll

Klavirska muzika ranih romantičara – Robert Šuman 1810-1856

Robert Šuman

Njegovo stvaralaštvo je značajno za klavirske minijature. Zbog povrede ruke nije postao koncertant, ali je zato napisao 23 opusa, isključivo za klavir. Svoju pedagošku delatnost je takođe posvetio klaviru. Njegova žena Klara je umesto njega bila izvođač njegove muzike i tumač njegovih ideja.

Ciklus programskih minijatura, op. 2 – „Leptiri“ su živa karnevalska scena u kojoj se portretišu različite prirode ljudi. Tu liniju nastavlja najobimniji Šumanov ciklus – „Karneval“.

Bal „Karneval“ je nastao po uzoru članak „Izveštaj Žankirija“ iz „Novih muzičkuh novina“. Urednik je bio sam Šuman.  Na balu se komično sukobljavaju Davidovi saveznici (Šumanovi prijatelji) i filistejci (Šumanovi neprijatelji i kritičari). Bal se odigrava pod maskama. Šuman je karneval nazvao minijaturnim scenama na četiri tona- A Es C H – prema nazivu češkog gradića Aša. Jedan lik iz bala je iz tog grada.

Celovitost kompozicije obezbeđuje pre svega srodnost materijala prvog i poslednjeg komada, logika tonalnog plana i kontrasna smena komada.

Popularne su i Šumanove Dečje scene, Igre Davidovih saveznika, Fantastični komadi, Šumski prizori i Album za mladež. Jedinstveno mesto u Šumanovom opusu pripada Tokati op. 7. Ona je tehnički izvanredno složena kompozicija. Njegove kompozicije su izuzetno složene za izvođenje naročito zbog gustog polifonog sloga sa oživljenim, melodijski tretiranim linijama svih glasova, virtuozitet nije u prvom planu: tehničke „zamke“ su često skrivene od slušaoca i razume ih samo onaj koji ih interpretira. To dobro mogu da ilustruju njegove Simfonijske etide. ta kompozicija je u stvari ciklus u 12 etida (varijacija na jednu temu) objedinjen simfonijskim (karakternim) izmenama osnovnog tematskog materijala, a sa naglađenom virtuoznom komponentom – jer svaka od etida „obrađuje“ određeni tehnički problem.

Tokata, op. 7

Frederik Šopen (1810-1849)

PG11073

Poljak, od 16. godine djak varšavskog konzervatorijuma. Ceo život je posvetio klaviru. 1830. odlazi u Pariz i tamo biva veoma dobro prihvaćen od strane publike. Podučava klavir, svira u elitnim pariskim salonima. Kretao se u elitnom krugu umetnika (Delakroa, paganni, Rosini…). U poslednjim godinama života, uprkos tuberkulozi, on je i dalje svirao koncerte. Na poziv engleske aristokratije putovao je u London i u Šoktsku, što je ubrzalo razvoj bolesti. Vraća se u Pariz, gde i umire 1849. godie.

ŠOPENOV PIJANIZAM

Bio je najveći virtuoz na klaviru. U njegovim kompozicijama se može osetiti bogata paleta muzičkih boja i istančanost tona. Melodizuje sve deonice klavirskog stava.  Kod njega melodija peva. Pevnost njegove melodije ukazuje na njeno vokalno poreklo. Ona pokazuje i nepresušnu izražajnost. Instrumentalna izražajnost vidi se u gipkosti pokreta, obrta i prelaza. U njegovoj ornamentaciji nema praznih ukrasa. Kod njega svaki mordent, predudar i prolaznica imaju svoj smisao, osmišljeno značenje i izražajnost. Svojim harmonskim rešenjima on otvara put poznoromantičarima. To su: modalnost, medijantika, kombinovanje enharmonike i hromatike. Uvodi i nove načine interpretacije-slobodan dah i promenljivost tempa koju naznačava, ali je metronomski ne određuje.

ŠOPENOV OPUS

Šopenovo stvaralaštvo obuhvata 166 dela i deli se na 3 faze: Prva faza, mladalačka, obuhvata kompozicije koje je napisao u Poljskoj (1816-1830) – od Poloneze u g mollu do Valcera u a mollu )op. 34, br. 2, objavljen u Lajpcigu 1831 god.). U drugoj fazi (1831-1840) izdvajaju se Skerco u h mollu, prve dve balade, prelidi i Sonata u b mollu. Treći, pozni period obeležavaju Sonata u h mollu, Barkarola i Poloneza-fantazija.

Zbirke igara: 13 poloneza, 56 mazurki, 15 valcera. Koncentrisanost muzičkog sadržaja dolazi do izražaja u njegovim preludijumima (25) i nokturnima (19). Često se u delima jednog sadržaja čuje osobenost drugog. Za njegovo stvaralaštvo su tipične i minijature. Dao je doprinos razvoju novih velikih formi: balade(4), fantazije, skerca (4). Od Šopena etide dobijaju i koncertnu ulogu. Napisao ih je 27 i one su objedinjene u dva opusa-10 i 25.

Poloneza u g moll-u

Valcer u a moll-u

Sonata u b moll-u

Poloneza-fantazija

Šopenov rukopis

chopin-rukopis

Šopenov klavir

Šopenov klavir

Klavirska muzika ranih romantičara

Klavir postaje omiljen i popularan instrument. Krajem XVIII i početkom XIX veka postavljene su osnove klavirske pedagogije. Otkrivaju se novi talenti, ističu se mnogi umetnici. Među njima ostale nadvisuju Frederik Šopen i Franc List. U prvoj polovini XIX veka ističu se sledeća imena u polju stvaralaca klavirske muzike: Franc Šubert, Karl Maria Veber, Feliks Mendelson i Robert Šuman.

Klavirska Minijatura

Klavirska minijatura je zajedničko ime koje obuhvata sledeća dela: epromtije, muzičke momente, kapriča, preludijume, etide, lirske komade, pastorale, ekloge, minijature raznovrsnih programskih naziva: (Šumanova dela: Leptiri, Dečje scene, Album za mladež i dr.).

To su kratka i jezgrovita dela izgrađena na jednom juzičkoj misli. Objedinjena su u ciklusu ili zbirku minijatura.

Ciklus podrazumeva tematsku i tonalnu povezanost komada.

U zbirkama su komadi istog oblika (zbirke etida, mazurki, valcera, preludijuma…)

razlikuju se 3 osnovna tipa klavirskih minijatura:

1. oblici koji su postojali u prethodnim epohama (preludijum, fantazija, skerco), i oni koji se iz vokalne muzike prenose u instrumentalnu (balade).

2. nove stilizovane igre, karakteristične za muziku nacionalnih škola: Šopenove mazurke i poloneze, Glinkine barkarole, lezginke…

3. Samostalni komadi koji nose nove oznake: rapsodija, nokturno, ekolega – komponovani su u formi pesme

Sezar Frank 1822-1890

Posted: 18. avgusta 2009. in Istorija muzike 4. godina

Sezar Frank
1822-1890

Sezar Frank

Frank je jedan od najzanimljivijih stvaralaca među poznim romantičarima. Jedan je od onih koji su uvažavali klasičnu tradiciju, izvore svoje muzike videli u Betovenu i velikim baroknim majstorima. Frank je bio čuveni orguljas svog doba i pored Bruknera najpoznatiji improvizator. Ni on, kao ni Brukner, nikada nije nastupao van crkve. Kod oba ova kompozitora poznavanje barokne literature i izuzetno vladanje kontrapunktskom tehnikom odraziće se na način na koji tretiraju zvuk orkestra:
-ne mešaju boje u različitim grupama instrumenta (kao ni Brams)
-izrazito bogata polifonija u melodijskom toku
-pun, zasićen orkestarski zvuk uz primenu instrumenata karakterističnih boja (Vagnerovski orkestar-visoki klarineti, niske flaute, engleski rog, kontrafagot i Vagnerove tube)

INSTRUMENTALNA DELA

Ona su najznačajnija u njegovom opusu. Nije komponovao veliki broj kompozicija, ali su mu sva dela izuzetno vredna. I kamerna i koncertna i simfonijska.
Pisao je i simfonijske poeme, oratorijume i opere. Na prvi pogled Frank stvara klasične oblike-simfoniju, kamerne kompozicije, sonate za violinu, klavirska i orguljska dela. Kod Frankovih kompozicija promene se dešavaju unutra. On slobodno izgrađuje sonatno-simfonijski ciklus. Prožima različite vrste oblika i u svojim delima dalje razvija Listov monotematski princip oblikovanja teme, pa se njegove kompozicije odlikuju čvrstim jedinstvom motiva.

ZNAČAJNA DELA

Napisao je samo jednu simfoniju. U d-moll-u. To je jedno od ređih simfonijskih dela u 3 stava, ali kao da ima 4 zato što u srednjem stavu spaja karakteristike laganog stava i skerca. Uvod 1. stava nosi osnovnu temu celog dela, a u kodi poslednjeg, 3. stava javljaju se svi glavni tematski materijali iz prethodnih stavova.

-Violinska sonata u A-dur-u, takodje ima neobican vid sonatnog ciklusa, a po rasporedu tempa odgovara baroknoj crkvenoj sonati (lagani-brzi-lagani-brzi).
Za izgradnju oblika svih Frankovih dela značajno je korišćenje CIKLICNOG PRINCIPA. Ciklicni princip je sličan listovom monotematizmu, ali se od njega razlikuje po tome što nemamo transformaciju samo jedne teme, nego kompozitor koristi transformacije nekoliko tema, njihova prožimanja i kombinacije. Gde god se osnovni muzički materijal pojavi, koristi se kao tematski na pr. u Violinskoj sonati.
II tema iz prvog sonatnog stava postaje I tema drugog stava, a iz istog muzičkog modela nastaje i završni deo 3. stava, kao i jedna od epizoda u 4. stavu (rondu sa epizodama).

Klavirska muzika

ovde Frank oživljava barokne forme. Najpoznatija klavirska Frankova dela su:
-Preludijum, Arija i Finale (sve je jedno delo!)
-Preludijum, Koral i Fuga

Ova dela predstavljaju sintezu baroknih i klasicnih elemenata.

 Jedna jedina njegova simfonija:

prvi stav simfonije u d moll-u

drugi stav simfonije u d moll-u

treći stav simfonije u d moll-u