Arhiva za kategoriju ‘Etnomuzikologija 4. godina’

Hrvatska

Hrvatska narodna pesma i svirka je najčešće dvoglasna. O najstarijem sloju vokalnog izvođenja u Hrvatskoj je još u 18. veku bilo interesantnih zapažanja od strane raznih stranih putopisaca. Različiti oblici vokalne tradicije se poklapaju sa granicama geografskih oblasti.


  1. Dinarsko područje pokazuje veoma slicne oblike vokalnog izvođenja sa onim u Bosni:

netemperovani tonski nizovi sa primesama hromatike, kretanje u paralelnim sekundama, sekundna kadenca; Vokalni oblici sa bordunskopm pratnjom, kao i specifična vokalna tehnika koju predstavljaju ojkalice i gange.

  1. Istra i Krarer – ova oblast poseduje specifične tonalne odnose izražene kroz istarsku lestvicu koja i predstavlja osnovu istarskog dvoglasa.

Odlike su: izrazito netemperovano pevanje; kretanje u paralelnim tercama i sekstama (sa čestim pojavljivanjima umanjene terce) naizmenično sa oktavama i unisono. Kadenca je na najnižem tonu niza sa prethodnim polustepenim silaskom i završetkom unisono. Ove tonalne odlike važe kako za vokalnu, tako i za instrumentalnu praksu.

U Istri postoji jedna mala etnička grupa ili etnička oaza – Cicarija gde zive potomci rumunskog plemena Cici koji su zadržali i svoj jezik. Za njih je karakteristično takozvano bugarenje, a to je stil pevanja sličan onom iz dinarskih oblasti. Sadržaj njihovih pesama je epski i epsko lirski. Pevanje je izrazito arhaično i netemperovano sa veoma malim intervalskim razmacima što upućuje na njegovo daleko poreklo.

Na ostrvima (Krk i Pag) sreće se crkveno obredno pevanje.

Muzika italijsnske etničke grupe je sasvim temperovana mediteranskog karaktera.

  1. Priobalni pojas i dalmatinska ostrva karakteriše bogata višeglasna varoška tradicija.
  2. Slavonija – neguje se tradicija novijeg dvoglasnog pevanja, odnosno, tkz. Pevanje na bas. Svatovske pesme i bećarci.
  3. Medjimurije. Za njihovo pevanje je karakteristična pentatonika za koju se pretpostavlja da je madjarskog porekla, a postoji i mogućnost i da je od starih Slovena.
Advertisements

Idiofoni instrumenti

Posted: 19. avgusta 2009. in Etnomuzikologija 4. godina

-su samozvučni instrumenti kod kojih zvuče vlastite elastične materije.
To se obično dešava bez posredovanja rezonatora, i to na nekoliko načina:
-udaranjem
-trzanjem
-treskanjem

KLEPALO
obična daska dužine do 2m, širine pola metra i debljine 5 do 10 mm,
koja visi na kanapu razapeta na oba kraja. Po dasci se udara
posebnim drvenim čekicem. Zamenjuje zvona u crkvenoj službi.

klepalo

ZVONO-KLEPETUŠA
od bronze ili bakra. Vezuje se za vrat ovna. Signalni je instrument.
bokastog ili trapezoidnog oblika.

KASTANJETE
izrađuje se od stabljike kukuruza. Upotrebljava se za plašenje ptica,
a deca kao igracku.kastanjete

DROMBULJE
iz severoistocne Srbije, instrument od metala u obliku potkovice koja
se na jednom kraju sužava. Kroz njihovu sredinu prolazi elasticna čelična
opruga koja je pričvršćena za širi deo potkovice, dok joj je drugi kraj slobodan.

držie se prislonjene na prednje poluotvorene zube, a drugi kraj se okida prstom.
na naše prostore su došle krajem 18. ili pocetkom 19. veka iz Austrije i Italije.drombulje

ĆEMANE
pravi se od suve kukuruzne stabljike. Između kolenca proseku se dve strune,
ispod kojih se sa svake strane provuče komad drveta.
Da bi sviranje bilo uspešno strune moraju da se navlaže.

ČEGATLRJKA
instrument od drvenog okvira, osovine sa zupčastim valjkom i drvenog elasticnog jezička
koji je na njega oslonjen. Zvuk se dobija okretanjem okvira, kao posledica zamahivanja rukom,
prilikom čega kraj jezička pada sa jednog zuba valjka na drugi.cegrtaljka

Kraj 18. i pocetak 19. veka protice u znaku nacionalnog budjenja i osnivanja nacionalnih škola u celoj Evropi. Romantičarski pokret zapada zahvata i tek oslobodjenu Srbiju.

Sa V. Stefanovicem Karadzicem pocinje i zanimanje za naš folklor. Iako je osećao vaznost melodijske linije naših narodnih pesama, kako nije bio muzički obrazovan, samo desetak, petnaest pesama je i muzički zapisano (i naknadno harmonizovano) sa klavirskom pratnjom prema modi tog vremena.

Od druge polovine 19. veka kreće ozbiljnije prikupljanje i belezenje narodnih melodija (usmenim putem na licu mesta), a sva gradja je takodje bila naknadno harmonizovana i tako objavljivana. Iako sa ove vremenske distance nemožemo potpuno biti sigurni u verodostojnost takvih zapisa. Oni su veoma značajni zbog brojnih napomena i zapažanja o nacinu izvodjenja npr.

-o upotrebi četvrt tonova i osmini tona (netemperovanost)

-o izvodjenju posebnih tremola i podrhtavanja glasa. (specifična narodna vokalna tehnika itd.)

Od prvih sakupljača narodnih melodija pomenućemo Krnelija Sankovica (rodjen1831), Ludvik Kuba 1860, S. S. Mokranjac (r. 1856), Vladimir Djordjević (r. 1869), Isidor Bajić (r. 1878), Kosta Manojlović (r. 1890). Pojavljuju se i prve muzičke studije i analize na osnovu prikupljene gradje. Te teoretske radove radili su Stevan Mokranjac, Vladimir Djordjević, Kosta Manojlović i Miodrag Vasiljević (u prvoj polovini 20. veka).

Prva snimanja fonografom kod nas su uradjena 30-ih godina 20-og veka, ali većina voštanih ploča sa snimcima danas nije upotrebljiva zbog neadekvatnog čuvanja.