Arhiva za kategoriju ‘Etnomuzikologija 3. godina’

POČETAK I RAZVOJ ETNOMUZIKOLOGIJE

U početku su korišćeni nazivi komparativna muzikologija, folklorna muzika, muzička etnologija, da bi se polovinom XX veka ustalio naziv etnomizikologija.

Predmet izučavanja su tradicionalna muzika i muzički instumenti od primitivnih naroda do civilizovanih nacija, dakle proučava plemensku i narodnu, kao i sve vrste nezapadne umetničke muzike kao i razne sociološke aspekte muzike, pojavu muzičke akulturacije i ukrštanje uticaja stranih muzičkih elemenata. Umetnička i zabavna muzika nisu predmet izučavanja.

Sa porastom interesovanja za egzotičnu muziku krajem 18.veka javljaju se i prvi opisi tradicionalne muzike primitivnih naroda u putopisima. Prekretnicu čini pronalazak fonografa krajem 19.veka, aparata za snimanje i reprodukciju zvuka kao i uspostavljanje cent sistema kojim je moguće meriti I matematički izraziti intervalske odnose. Oktava je podeljena na 1200 centi tako da je svaki temerovani polustepen iznosio 100 centi. Time su uspeli da objasne i analiziraju tonalne odnose muzike primitivnih naroda.

Ocem etnomuzikologije smatra se engleski filolog i akustičar Aleksandar Elis koji je na osnovu tonskih merenja velikog broja instrumenata ustanovio da lestvični sistemi primitivnih naroda pokazuju drugačije intervalske odnose od do tada znanih, odnosno da je njihova muzika netemperovana.

Etnomuzikološka istraživanja su uvek kompleksna i interdisciplinarna jer obuhvataju proučavanja mesta i ulogu muzike u društvu, povezanost sa materijalnim životom, religijom, magijom, igrom pa čak i medicinom.

Advertisements

NARODNA PESMA I PEVANJE

Pojam narodne pesme podrazumeva anonimnog stvaraoca u poređenju sa profesionalnom, umetničkom poezijom i muzikom čiji su stvaraoci dobro poznati, a njihova dela zaštićena autorskim pravima.

Kod nas je uobičajen naziv narodna pesma pod kojom se podrazumeva sinteza teksta i melodije.

Muzički folklor je stvaralaštvo najširih narodnih masa, mada je tokom istorijskog razvitka muzičke kulture dolazilo do prožimanja narodne i umetničke muzike.

Nrodnu pesmu stvara daroviti pojedinac, ali najčešće ne kao potpuno novu tvorevinu, već u skladu sa postojećom tradicijom (kontinuitet). Prenoseći se usmenim putem ona, vremenom, postaje kolektivna narodna svojina. Prenošenjem od pevača do pevača, pesma se donekle menja i na taj način dolazi do stvaranja varijanti (variranje). Vremenom, neke pesme zauvek nestaju iz narodne prakse (selekcija). Za nestanak pesama nije uvek presudan njihov kvalitet, nego gubitak potrebe za izvođenjem određenih pesama najčešće uslovljen tehnološkim napretkom seoskog društva.
Primeri: nestanak pesama vezanih za obavljanje određenih seoskih poslova (žetelačke pesme)
Nestanak većine obrednih pesama sa dolaskom komunizma posle II sv.rata

Postoje i slučajevi kada individualna, umetnička, tvorevina biva tako prihvaćena u narodu da njen autor, vremenom biva zaboravljen. Neke pesme pesnika Branka Ćopica narod je brzo prihvatio tokom II sv.rata. Uklopivsi ih sa tada poznatim svadbenim melodijama dalje ih je izvodio kao svoje.

Narodna pesma se sastoji iz 3 elementa: melodije, teksta I ritma. Melodija se najbrže menja a tekst najsporije. U narodnom pevanju tekst ima prioritet nad melodijom. U davnoj prošlosti, svojom obrednom porukom tekst je „obezbeđivao“ siguran ulov, bogatu letinu i zdravlje, dok je u novije vreme, sa promenom funkcije pesme I funkcija teksta postala drugačija, raznovrsna i zabavna, ali pevačima i dalje i te kako važna.

MAKEDONIJA

Dvoglasno pevanje je više zastupljeno od jedoglasnog.

Dvoglasne pesme se dele na dve grupe:

1. Orovodne – zastupljene su u istocnoj Makedoniji, izvode se u kolu, silabično, pevaju uglavnom devojke, antifono
2. Bezmenzuralne pesme – izvode se uz običaje, vrlo raspevane, melizmatične. Pevaju se u celoj Makedoniji. Pevaju najčešće tri pevacice koje počinju i završavaju istovremeno i unisono. Prateći glas je vrlo cesto bordunskog tipa na neodređenom glasu ili slogu ili izgovara tekst na istom tonu (ritmizovani bordun). Najčešći intervali koji se javljaju tokom pevanja su prime i sekunde, kadenca je unisona. Čest je aksak ritam ( nepravilna ritmicka podela 3-2-2), neobična vokalna ukrašavanja (izvikivanje, poniranje glasom), umetanje reči koje nemaju veze sa integralnim tekstom (lele, mori…)

makedonsko oro


CRNA GORA

Jednoglasno pevanje se zadržalo u centralnom, planinskom području u kome su najočuvaniji stari običaji života i privređivanja. Dvoglasje u tom području je retko.

U oblastima koje se graniče sa Raškom i Metohijom primetni su uticaji muslimanske tradicije – česti melizmi i P2 u tonskom nizu.

Na primorju, tj. u Boki, sreću se melodije slične Dalmainskim – 2-3 glasne.

U Crnoj Gori su veoma verno sačuvani običaji, naročito religiozni i društveni. Za svadbene običaje i veselja uopšte vezano je postojanje velikog broja narodnih igara.

Tužbalice su na ovom području sačuvane bolje nego igde na Balkanu. Tuže najčešće žene, a postoje i profesionalne narikače.
Pevanje uz gusle je najzastupljeniji i najznačajniji vokalno-instrumentalni oblik u Crnoj Gori koji aktivno živi i danas.
Znatan deo crnogorskog kulturnog blaga čine još i pripovetke, poslovice, anegdote i uopšte usmeno predanje je izuzetno bogato.

LETNJI CIKLUS PESAMA

Kraljički obred se izvodio na verski praznik Duhovi, odn. Trojice koji je sa primanjem hrisćanstva zamenio opšteslovenski praznik Rusalije.
Kraljice su svečano obučene devojke koje nose barjake i drvene sablje. Među njima postoji podela uloga na: kralja, kraljicu, barjaktara, dvorkinje, igračice I pevaciče. U kraljice su najčešće išle nekadašnje lazarice tako da postoji velika sličnost kako u samom izvođenju običaja tako i u muzici koju izvode. Pesme se pevaju antifono sa uobičajenim refrenom lado ili ljeljo (Lada je staroslovenska boginja plodnosti).

Dodole – grupa devojaka koje pevaju za vreme sušnih leta da bi prizvale kišu. Dodoli je celo telo prekriveno lišćem i cvećem i dok ostale devojke pevaju ona sve vreme igra i okreće se a domacića je na kraju pospe kantom vode. Na kraju svakog stiha obavezan je refren oj,dodo, oj,dodole. Kao i lazarički i dodolski obred su u novije vreme preuzeli Romi.

Ide doda preko sela
I oblaci preko neba.
Oblak brze a mi brze
Te orosi nase cvece,nase zito i pšenicu.
Boga moli naša doda
Da udari rosna kisa
Da orosi naše polje
I pšenicu ozimnicu
I dva pera kukuruza.
dodole
Krstonoške pesme su u stvari dodolske jer je u dodolama crkva gledala paganski obred i težila da ih uništi kao i kraljice I koledare. Zato je seoska litija obilazila seoski atar za vreme zavetina (to je zajednička slava celog sela) sa sveštenikom na čelu, moleći Boga za kišu. Ne znajući ništa drugo narod je pevao dodolske pesme sa izmenjenim refrenom :
Oj,dodo. Oj, dodole, Gospodi pomiluj.

Žetva je za zemljoradnika verovatno najvažniji godišnji posao. Pevanje je manje-vise prigodno vezano za pojedine momente u toku rada. Žetelačko pevanje je nekada bilo veoma omiljeno kod seljaka, toliko da su pevači u nekim krajevima bili pošteđeni teškog fizičkog rada.

JESENJI CIKLUS PESAMA

U jesen se obavljaju poslednji godišnji poslovi – branje kukuruza I grožđa. Sa smanjenjem posla na poljima aktivira se društveni život na sedeljkama na selima. Na tim skupovima se često i nešto radilo (krunio kukuruz, grebenala vuna, plelo se itd.) ali bi se dosta pevalo i igralo. Pesme su najčešće ljubavnog sadržaja a često su se na šaljiv nacin komentarisale ljubavne veze prisutnih momaka i devojaka. Gotovo obavezan instrument je bila frula a u novije vreme i harmonika.

KLASIFIKACIJA NARODNIH PESAMA

Prema nameni i sadržaju tekstovi narodnih pesama razvrstani su u više grupa. Prvu podelu dao je Vuk Karadžić, podelivši sve naše narodne pesme na muške (epske) i ženske (lirske, koje se dalje granaju na mnoge vrste I podvrste).

Vezanost za određenu priliku u životu, tj. njena namena, jedan je od kriterijuma za klasifikaciju narodnih pesama.
1. obredne i običajne
2. pesme pri radu
3. religiozne
4. porodične
5. ljubavne

Klasifikacija može da se napravi i prema kalendaru:
1. kalendarske (koledarske, vučarske, lazaričke, đurđevdanske, kopačke, kraljičke, dodolske, krstonoške, žetelačke, sedeljačke…) – vezane su iskljucivo za izvodjenje u odredjeno doba godine.

2. nekalendarske (strižbarske, svadbene, tužbalice, uspavanke, slavske, lirske, epske, balade…) izvode se tokom cele godine

Nekalendarske pesme

Posted: 18. avgusta 2009. in Etnomuzikologija 3. godina

Nekalendarske pesme

-su vezane za važne trenutke u životu svakog pojedinca. Tako se može govoritii o običajima vezane za čovekovo rođenje, život i smrt za koje se vezuju određene pesme.
Kravajske pesme se izvode na dan rođenja deteta. Kad rođake i komšinice donose porodilji medene kolače-kravajcice.

Strižbarske pesme

-se izvode prilikom strižbe. Strižba je obredno šišanje deteta koje čini krsni kum i tom prilikom detetu daje tajno ime koje ce ga štititi od zlih uticaja (šisano kumstvo).

Uspavanke

Uspavanke narod vrlo često ne smatra pesmama nego ih naziva brojalicama, jer su zasnovane na jednostavnom silabicnom izvodjenju bliskom govoru.

Svadba je jedan od najbolje očuvanih običaja kod Srba i prava je riznica narodnih pesama (svadbarske pesme), ali i svirke i igara.
Važnost svadbe za svakog čoveka ogleda se u broju raznovrsnosti pesama koje prate skoro svaki njen detalj od proševine preko polaska po mladu, njenog izvođenja iz kuće sve dok se svadba ne završi.

Kukanje

Kukanje za pokojnikom se u većini srpskih krajeva vrši na uobičajeni nacin sa manjim ili većim stepenom improvizacije. Ali u Crnoj Gori izvođenje tužbalica je strogo utvrđeno i izdižu se na umetnički nivo. Naročita žalost u narodu se izražava kada umre neko mlad. U severoistočnoj Srbiji se iskopa iz korena stablo šljive i okiti cvećem i vunicom, ako je umro momak-ako je umrla devojka onda i darovima koje je spremala za udaju.  Tako okićena šljiva nosi se u pogrebnoj povorci i posadi se iza pokojnikove glave.
Slavske pesme
Slavske pesme se pevaju u čast sveca zaštitnika doma i u čast domaćina. Svaki kraj obično ima opšte prihvacćen slavski glas na koje se izvode sve pesme vezane za tu priliku.
U lirskim pesmama primećuje se oslobodjenost od obrednih stega. Tu dolazi do razvoja pevanja, kako u melodijskom tako i u tekstualnom vidu i ove pesme su isključivo ljubavnog karaktera.

Veoma bogata epska poezija u vokalnoj praksi je malo zastupljena (retko se peva) osim u guslarskom pevanju.

Balade
-su pesme u kojima se prepliću epski i lirski elementi. Predmet balade nisu junački podvizi vec unutrašnji duševni nemir nastao zbog tragične ljubavi, a posmatran iz ženske perspektive. Nasa najpoznatija pisana balada je Hasanaginica za koju se zbog izrazite umetničke vrednosti smatra da je učinila puno na buđenju interesovanja za naše usmeno pesništvo. Krajem 18. veka Hasanaginicu je prvi put objavio italijanski sveštenik Alberto Fortis.