Arhiva za 18. maja 2011.

Orlando di Laso

Posted: 18. maja 2011. in Istorija muzike 2. godina

Orlando di Laso

Teško je govoriti o Lasu, ili o Rolanu d’ Latru, kako je bilo njegovo pravo ime, a barem delimično se ne osvrnuti na razvoj muzike u renesansi. Orlando di Laso (oko 1532-1594, tačan datum rođenja i smrti nisu poznati) je bio sklon lutalačkoj prirodi Gijomu d’ Mašou ili Žoksen de Preu. Današnju rodnu Holandiju je napustio još kao dete. Zahvaljujući svom divnom glasu, bio je angažovan u horu na dvorovima vicekralja Sicilije Fernanda Goncage (u Mantovi, na Siciliji i u Milanu), a boravio je i u Napulju i Rimu. Tako je upoznao renesansne prilike u Italiji u najdubljem dobu renesanse u njoj. Poznavao je najistaknutije pisce, pesnike i arhitekte te epohe.

Italija

U vreme njegovog boravka u Italiji-do 1555. razvio se madrigal (nova forma višeglasne vokalno-polifone muzike). Međutim, madrigal iz Ars nove treba razlikovati od ovog, jer je madrigal iz Ars nove skromnija refrenska forma, dok je ovaj iz XVI veka petoglasan (ne isključivo) sa mestimičnim akordskim sklopovima. Često je građen na imitacionoj tehnici. Više o madrigalu u posebnom tekstu.

Može se zaključiti da kada se Laso pojavio u Italiji tamo već cvetala madrigalska muzika. Čitav niz talentovanih kompozitora, među kojima treba istaći: Filipa Verdeloa, Kipriana van Rora, Jakoba Arkadelta i dr. komponovao je madrigale. Laso je oduševljeno prihvatio taj oblik, uzdigavši ga do formalnog savršenstva. U tome nije bio usamljen. Sledili su ga daroviti kompozitori: Luka MArencio (1533-1599), Djezualdo da Venoza (1560-1615), Baltasare Donati, Đovani Gastoldi i dr.

Lasovi madrigali predstavljaju pravu antologiju renesansnog pesništva. Obrađivao je stihove Ariosta, Petrarke, Ronsara, a ponekad i antičke rimske pesnike: Vergilija, Horacija i dr. Njegovi madrigali su tematski veoma raznovrsni: šaljivi, satirični, ljubavni, ratnički, inspirisani lepotama prirode i sl.

Minhen

Posle 1555. Laso odlazi u Minhen, gde na dvoru bavarskog kralja osniva čuvenu pevačku kapelu. U Minhenu se posvećuje pretežno duhovnoj muzici, koja predstavlja nadahnutu sintezu Palestrinine religiozne muzike i njegovog bogatog iskustva u toku stvaranja madrigala i drugih svetovnih oblika. Rezultat te plodne ideje su duboko misao na i osećajna dela, skoro romantična po svom efektu na današnjeg slušaoca.

Lični utisak slušanja ove muzike je da veoma smirujuće deluje na današnji brzi svet.

tekst delemično preuzet i obrađen iz MUZIKE Dušana Plavše

Gustav Maler: 100 godina od smrti
IZVOR: TANJUG
Danas, 18. maja, se navršava 100 godina od smrti Gustava Malera, velikog austrijskog kompozitora poznatog po simfonijama u kojima je kombinovao do tada nespojive stilove i teme.

Foto: wikimedia.commons.org, Leonhard Berlin-Bieber

U svojim kompozicijama uspeo je da premosti jaz između romantičarskih stremljenja u klasičnoj muzici iz druge polovine 19. veka i smelih muzičkih pokušaja 20. veka.

Rođen 7. jula 1860. u jevrejskoj porodici sa dvanaestoro dece u Kalištu u Češkoj, od najranijeg detinjstva počinje da se interesuje za muziku.

Već u četvrtoj godini izvodio je vojnu muziku na harmonici što je ostavilo traga na njegov kasniji rad, jer sve njegove simfonije u početnim stavovima imaju za osnovu motive marševa.

Još u studentskim danima počeo je da komponuje ali je svoje prve radove uništio tako da je prvo njegovo sačuvano delo „Pesma jada“ iz 1878.

Na Malerov rad uticali su ruski pisac Dostojevski, filozofi Kant, Šopenhauer, Niče i Rihter po čijem delu „Titan“ je nazvao svoju prvu simfoniju. Muzički idoli su mu bili Mocart, Vagner i Brukner.

Posle završetka studiju počinje sa dirigentskom karijerom prvo u Haleu a potom operskim izvođenjima u Ljubljani. Postaje direktor opere u Budimpešti 1888. godine i na toj funkciji ostaje tri godine, kada odlazi u Hamburg na mesto prvog dirigenta opere i gde ostaje šest sezona.

Bio je i dirigent i direktor dvorske opere u Beču, a dirigovao je i Bečkom filharmonijom.

Godine 1895. prelazi u katoličku veru i nekoliko godina kasnije ženi se Almom Marijom Šindler sa kojom je imao dve čerke.

Bečku Filharmoniju napušta 1907. zbog loše atmosfere u orkestru i međusobne netrpeljivosti između muzičara.

Tada počinju da ga muče zdravstveni problemi tako da je seriju od 65 koncerata po Americi morao da prekine po završetku 47 koncerta. Odlazi na lečenje u Pariz gde je preminuo od upale pluća 1911. godine.

Ono što Malera izdvaja od ostalih kompozitora je njegova izuzetna sposobnost da na majstorski način spoji na izgled nespojive muzičke oblasti: solo pesme i simfonijsku muziku, uzvišeni i banalni stil, što je glaavna karakteristika jugendstila u koji je vladao nemačkom kulturom 19. veka.

Napisao je devet simfonija, deseta je ostala nezavršena. Osma simfonija li simfonija Hiljade ostaće upamćena i po tome što je autor predvideo da u njoj bude uključeno hiljadu izvođača.

U potrazi za Malerom (english)