Arhiva za 3. oktobra 2009.

Klavirska sonata u delima ranih romantičara doživljava sličnu sudbinu kao i sinfonija: Kompozitori sviraju sve manji broj ela koja nazivaju sonatama. Franc Šubert je izuzetak i on je napisao tridesetak sonata u kojima se prepoznaje tradicija Mocarta. Šubert gradi lirsku sonatu, baš kao i simfoniju, suprotno od Betovenove dramske tradicije. Šubertove teme se više dopunjuju nego što kontrastiraju. Asociraju na vokalno poreklo materijala. Naročito mesto među sonatama zauzimaju Šopenova u b molu i Listova h mol sonata. Šopen je u b mol sonati izgradio neobičan sonatni ciklus. Posle prvog, sonatnog stava, sledi demonski, betovenski skerco – mračna igra zlih sila. Iznenađujući je nsrednji deo – tihi, lagani valcer. A treći stav je pisan u obliku posmrtnog marša. Šopenov finalni stav sonate je izuzetno kratak, što je suprotno betovenovoj Eroici.

Sam List se nekoliko puta u svom klavirskom stvaralaštvu obraćao u sonatnom obliku, ali je jedino ovom delu dao ime sonata – sonati h moll. Posle Listove sonate u h molu dolazi do pauze u pisanju sonata sve do ruskih kompozitora s kraja XIX i početka XX veka. Oobenost konstrukcije forme njegove sonate je monotematizam: cela, veoma obimna sonata (četrdesetak minuta), stvorena je iz tri osnovna motivska jezgra data na samom početku. List ovim motivima tokom dela menja karakter.