Muzika antike-Egipat

Posted: 18. novembar 2012. in Istorija muzike 2. godina

Tamo gde pocinje muzika antike, u stvari pocinje i istorija muzike. Sve pre toga je praistorija i nema znacajnih elemenata za proucavanje u istoriji muzike jer ne postoji pisano svedocenje u tom dobu kakva je bila upotreba muzike i na koji nacin je izvodjena, pa nema ni notacije. Mi pretpostavljamo da su to ipak bili prvi pokusaji coveka da stvori umetnost. Medjutim, sto se tice antičkog doba to je izgledalo sasvim drugačije.

Egipat, kao kolevka civilizacije, imao je veliku ulogu, ako ne i glavnu u periodu 2700 p.n.e-1000 godine. Egipatska civilizacija je koristila najveci broj instrumenata. Harfe, bubnjevi, laute, citre, udaraljke i trube u vojne svrhe je bio instrumentarijum egipatske civilizacije koja je živela duž toka reke Nil u severnoj Africi. Nisu imali notaciju, ali su imali posebne znakove koji su najverovatnije opisivali notni tekst i koji danas predstavljaju pravi izazov da se dešifruju.

Direktno iz Ruske federacije, a preko glasila Ruska reč Rosijskaje gazete, stižu nam priče iz ove nama po mnogo čemu bliske zemlje. Misija projekta je upoznavanje Rusije u svim oblastima. Izdvajam ovaj tekst o Dvanaest doba koje je u klavirskom ciklusu napisao P. I. Čajkovski. Na stranicama teksta na portalu Ruske reči postoje i zvučni zapisi. Uživajte!

http://ruskarec.ru/articles/2012/09/07/dvanaest_prizora_rusije_naslikanih_muzikom_16687.html

Дванаест призора Русије насликаних музиком

Петар Чајковски је у клавирском циклусу „Годишња доба“ музиком насликао бескрајна руска пространства, сеоску свакодневницу и петербуршке градске пејзаже 19. века. „Руска реч“ сликом, речима и звуком представља овај калеидоскоп руског живота.

Николај Кузњецов (1850-1929). Петар Иљич Чајковски, 1893. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

„Годишња доба Чајковског су композиторов својеврсни музички дневник у коме су забележене животне епизоде, сусрети и слике природе, драге његовом срцу. Како се касније присећао његов брат М. И. Чајковски, „Петар Иљич је волео живот као ретко ко <…> Сваки дан је за њега био значајан и тешко му је било да се опрости од протеклог дана. Растужила би га и сама помисао да од свега што је доживљено неће остати никакав траг.“ Тим композиторовим лирским осећањем, његовом љубављу према животу и усхићеношћу животом испуњено је једно од музичких ремек-дела Чајковског, клавирски циклус „Годишња доба“. Циклус се састоји од 12 карактеристичних мотива за клавир. Може се рећи да је то енциклопедија руског сеоског живота у 19. веку, као и петербуршког градског пејзажа из тога доба. Чајковски је у тим мотивима дочарао и бескрајна руска пространства, и сеоску свакодневницу, и петербуршке градске пејзаже, и мале сцене из кућних музичких активности људи у Русији онога времена.

Свих 12 комада Чајковског објављени су у часопису „Нувелист“ почев од 1876. Часопис је излазио сваког првог у месецу. Комади Чајковског су били на првом месту у свим бројевима изузев септембарског. У том септембарском броју први је био комад композитора В. И. Главача „Српска корачница“ („Радо иде Србин у војнике“) прерађена за клавир, као реакција на тада актуалне догађаје, везане за рат на Балкану у коме је учествовала и Русија.

Није сачуван податак о првом јавном извођењу читавог циклуса или појединих комада, као ни реакција штампе на појаву овог издања. Ипак, „Годишња доба“ су брзо постала необично популарна и код аматерских и код професионалних музичара, а нешто касније и једно од најчувенијих клавирских дела у читавом опусу руске музике.

Јануар: „Крај камина“

 

Игор Грабар (1871-1960). „Иње. Излазак сунца“, 1941. Иркутски обласни музеј уметности „В. П. Сукачов“.

У дуге зимске вечери цела породица се окупљала крај огњишта или камина. У сеоским кућама су жене хеклале, плеле и ткале, и уз то су певале тужне лирске песме. У племићким породицама се крај камина музицирало, читало наглас и разговарало.

Чајковски је писао: „То је оно меланхолично осећање које се појави увече, док седиш сам, уморан од посла, па узмеш књигу, а она испадне из руку. Читав рој успомена навире, и тужан си што је толико тога проживљено, али је све прошло, и лепо ти је кад се сетиш младости. И жао ти је прошлости, а немаш воље да све почнеш испочетка, јер те је живот некако исцрпио. Лепо је одморити се и утонути мислима у прошлост. <…> То је и тужно и некако пријатно осећање.“

Фебруар: „Бела недеља“ 

 

Борис Кустодијев (1878-1927). „Бела недеља“, 1916. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Бела недеља је седмица пред почетак Великог поста. Она се обележава великим народним весељима, одважним играма, јахањем и разноразним забавама. А по кућама се пеку палачинке, паганско јело које је у дубокој прошлости трајно ушло у свакодневни живот руског народа. У том празнику су се црте паганског испраћаја зиме и дочека пролећа спојиле са хришћанским обредом пред почетак Великог поста који претходи великом празнику Пасхе, Васкрсења Христовог.

„Бела недеља“ је слика народног весеља, где се живописни моменти комбинују са музиком која подражава жамор раздраганог народа и враголасто поигравање народним инструментима. Цео комад као да се састоји од калеидоскопа малих слика које следе једна за другом, уз непрекидно враћање на првобитну тему.

Март: „Шевина песма“

 

Исак Левитан (1860-1900). „Март“, 1895. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Шева је у Русији посебно омиљена као пролећна птица певачица. Њена песма се традиционално доводи у везу са доласком пролећа, буђењем целе природе из зимског сна и почетком новог живота. Пролећни руски пејзаж насликан је врло једноставним, али изражајним средствима.

У основи мелодије су две теме: једна је мелодичан лирски мотив са скромном акордном пратњом, а друга је сродна првој, али са великим полетом и широким дахом. Читав комад плени лепотом хармоничног преплитања ових двеју тема и разних нијанси расположења – сањалачки тужног и светлог. Обе теме имају елементе који подсећају на пролећни шевин цвркут.

Април: „Висибаба“

 

Алексеј Саврасов (1830-1897). „Чавке долећу“, 1871. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Висибаба се на руском зове „подснежник“, јер се појављује одмах после пролећног отапања снега. Малени плави или бели цветићи су дирљив призор после зимског мраза и мртвила. У Русији је висибаба омиљени цвет, који се доживљава као симбол рађања новог живота. Њој су посвећени стихови многих руских песника. Комад „Висибаба“ има ритам сличан валцеру, сав је прожет поривом и полетом емоција. У њему је дирљиво исказано узбуђење са којим се доживљава природа у пролеће, и оно радосно осећање, скривено у дубини душе: нада у светлу будућност и њено потајно ишчекивање.

Мај: „Беле ноћи“

 

Александар Осмјоркин (1892-1953). „Лењинград. Мојка“, 1927. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Тако се зову ноћи на северу Русије, када се дневна светлост задржава и током ноћи. У Петербургу, некадашњој престоници Русије, беле ноћи су увек биле доба романтичних ноћних весеља и песама. Беле петербуршке ноћи овековечене су на платнима руских сликара и у стиховима руских песника. Управо тако („Беле ноћи“) зове се и прича Фјодора Достојевског.

Чајковски је био везан за Петербург. Ту је протекла његова младост, ту је постао композитор, стекао признање и доживео радосне тренутке успеха. Ту је и завршио свој животни пут, и сахрањен је у Петербургу.

Јун: „Баркарола“

Фјодор Алексејев (1753-1824). „Дворски кеј, поглед са Петропавловске тврђаве [у Санкт Петербургу]“, 1794. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Барка је италијанска реч за чамац. У италијанској народној музици баркароле су биле песме чамџија, веслача. Те песме су нарочито биле распрострањене у Венецији, граду на кејовима безбројних канала по којима су се људи даноноћно превозили чамцима и певали. Песме су им углавном биле мелодичне, а ритам и музичка пратња су дочаравали лагано кретање чамца и равномерно веслање. Баркароле су биле веома популарне у руској музици прве половине 19. века, тако да су постале неодвојиви део руске лирске вокалне музике, а одразиле су се и у руској поезији и сликарству. „Баркарола“ је још један петербуршки музички пејзаж у циклусу Чајковског „Годишње доба“. И самим својим називом комад упућује на слику многобројних канала и речица, на чијим обалама почива „северна престоница“ Русије.

Јул: „Песма косача“

Владимир Орловски (1842-1914). „Косци“, 1878. Иркутски обласни музеј уметности „В. П. Сукачов“.

Косци су првенствено мушкарци који су у рану зору излазили у поље да косе траву. Равномерни замаси руку и косе углавном су се подударали са ритмом посленичких песмама које су се певале за време рада. У Русији су те песме постојале од најранијих времена. Сви су током косидбе певали весело, у један глас. Косидба је такође популарна тема руске уметности: многи руски песници су је опевали, а сликари овековечили на платну. Народ је саставио мноштво таквих песама. „Песма косача“ је сцена из народног сеоског живота. Чајковски је волео то летње доба на селу. У једном писму он пише: „Зашто је то тако? Зашто су толико на мене утицали једноставан руски пејзаж и шетња усред лета по сеоским пољима Русије, по шуми, или увече по степи? Често сам морао да легнем на земљу од изнемоглости – толико ме је снажно обузимала љубав према природи.“

Август: „Жетва“

Григориј Мјасоједов (1834-1911). „Време жетве“, 1887. Руски државни музеј, Санкт Петербург.

Време жетве је најважнији период за руског сељака. Читаве породице су радиле у пољу, што се каже, од јутра до сутра. А уз рад су волели да запевају. „Жетва“ је велика народна сцена из сеоског живота.

Чајковски је једном рекао: „Не могу да изразим колико су за мене чаробно лепи руско село и руски пејзаж…“

Септембар: „Лов“

Василиј Перов (1833-1882). „Ловачки предах“, 1871. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

На руском се лов каже „охота“, а та реч означава још и жељу, страст и стремљење ка нечему. Лов је карактеристична појава руског живота 19. века. Тој теми су посвећене многе странице у делима руске књижевности. Ловом су се у Русији одувек бавили страствене и јаке личности. У лову је увек било бучно и весело, дувало се у ловачки рог, а ловце је пратило мноштво ловачких паса. У 19. веку је лов у јесењим месецима на племићким имањима више био забава, него нужда. И та забава је подразумевала одважност, снагу, вештину, темперамент и ризик.

Октобар: „Јесења песма“ 

Исак Левитан (1860-1900). „Јесен“, 1895. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Јесен у Русији је увек била годишње доба које су описивали многи писци, песници, сликари и музичари. Сви су у њој видели непоновљиву лепоту руске природе, која у јесен облачи златне одоре и прелива се у своме раскошном шаренилу. Али било је и друкчијих тренутака јесени, са туробним пејзажом, јесењим умирањем природе и тугом због лета које пролази, а оно је симбол живота. Умирање природе уочи доласка зиме једна је од најтрагичнијих и најтужнијих страница јесењег живота. „Јесења песма“ у циклусу заузима посебно место. По своме трагичном колориту она је садржајни центар циклуса и резултат читаве приче о руском животу и животу руске природе. Октобар, „Јесења песма“ – то је песма о умирању свега живог. У мелодији преовладавају тужне интонације.

„Сваки дан одлазим у далеку шетњу, нађем негде у шуми згодно месташце и дуго уживам у јесењем ваздуху, испуњеном мирисом опалог лишћа, тишином и чарима јесењег призора са његовим карактеристичним колоритом“, писао је композитор.

Новембар: На тројци

Константин Коровин (1861-1939). „Русија. Празнично весеље“, 1930. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Тројком се у Русији назива запрега од три коња. На тројку су се често качили прапорци који су звонко одјекивали у брзој вожњи, и њихов сребрни звук преливао се у ваздуху. Руси су волели брзу вожњу на тројкама – о томе је испевано много народних песама. Појава овог комада у циклусу Чајковског, иако у доста елегичном тону, ипак изгледа као реална нада на живот. Пут по бескрајним руским пространствима и три коња у запрези – то су симболи живота који се наставља. Иако је новембар у Русији јесењи месец, ипак зима већ узима своје. „Наступили су мразеви, али сунце још помало греје. Дрвеће је покривено белом скрамом, и тај зимски пејзаж је толико предиван да се тешко може изразити речима“, писао је Чајковски.

Децембар: Свјатки

Константин Маковски (1839-1915). „Гатање. Ноћ уочи Богојављења“, 1900. Музеј „Државни Ермитаж“, Санкт Петербург.

Реч „свјатки“ на руском означава време од Божића до Богојављења, које се у Русији посебно празнује и садржи хришћанске и паганске елементе. У ово време су девојке гатале да сазнају своју будућност. У породицама је владало празнично расположење. Прерушени посетиоци су ишли од куће до куће, шалили се, певали празничне песме и играли у колу. У свакој кући су их послуживали и давали им поклоне. „Свјатки“ је завршни комад циклуса и у композиторовом рукопису има поднаслов „Валцер“. То није случајно. Валцер је у оно време био популарни плес и симбол породичних празника. Главна мелодија у комаду по стилу подсећа на музику свакодневнице, а њени фрагменти се комбинују са епизодама валцера. Комад, а са њим и цео циклус, завршава се безбрижним валцером, домаћим празником крај лепе Божићне јелке.

Izvor: http://www.ruskarec.ru

7. септембар 2012.
Полина Вајдман

Aside  —  Posted: 28. septembar 2012. in Istorija muzike 4. godina

U poslednje vreme paznju mi je privukao dogadjaj koji se odrzava u nemackoj saveznoj pokrajini Tiringija. Mislim da vredi prisustvovati ovakvom dogadjaju.

Tiringejske Bahove nedelje su najveci muzicki festival nemacke savezne pokrajine Tiringije. Sa uzom scpecijalnosti na Bahovu muziku i proucavanje dela Johana Sebastijana Baha u autenticnim Bahovim gradovima, ovaj festival je kako umetnicka tako i turisticka atrakcija, istovremeno. U Tiringiji i sire.

Polazna tacka festivala je jedinstven istorijski potencijal u saveznoj drzavi Tiringiji. Sa Bahovom kucom i Taufkirche u Eisenach-u, Traukirche u Dornheim-u, i ranijih mesta desavanja u Mühlhausen-u, Arnstadt-u i Weimar-u, kao i kuce predaka u Erfurt i Wechmar cine Tiringiju vecinskim autenticnim Bahovim mestom. Ova impresivna mesta su podijum i okvir za zahtevne koncerte.

U 2012. Tiringejske Bahove nedelje se bave temom „Reformacija i muzika“. Preko cele jedne decenije vodjenja projekata, manifestacija i istrazivackih projekata prema 500-godisnjici jubileja reformacije koju je Luthers Thesenanschlag 31. Oktobra 1517. u Wittenberg-u zapoceo. Ova takozvana „Luterova decenija“ treba reformaciju ponovo osvetliti i posvetiti se novim zadacima-2012 sa temom “ Reformacija i muzika“ cim se takodje ovogodisnje bahove nedelje time u cast i bave.

Sve informacije, program i ulaznice mozete naci na sajtu:

http://www.thueringer-bachwochen.de/index.html

Orlando di Laso

Posted: 18. maj 2011. in Istorija muzike 2. godina

Orlando di Laso

Teško je govoriti o Lasu, ili o Rolanu d’ Latru, kako je bilo njegovo pravo ime, a barem delimično se ne osvrnuti na razvoj muzike u renesansi. Orlando di Laso (oko 1532-1594, tačan datum rođenja i smrti nisu poznati) je bio sklon lutalačkoj prirodi Gijomu d’ Mašou ili Žoksen de Preu. Današnju rodnu Holandiju je napustio još kao dete. Zahvaljujući svom divnom glasu, bio je angažovan u horu na dvorovima vicekralja Sicilije Fernanda Goncage (u Mantovi, na Siciliji i u Milanu), a boravio je i u Napulju i Rimu. Tako je upoznao renesansne prilike u Italiji u najdubljem dobu renesanse u njoj. Poznavao je najistaknutije pisce, pesnike i arhitekte te epohe.

Italija

U vreme njegovog boravka u Italiji-do 1555. razvio se madrigal (nova forma višeglasne vokalno-polifone muzike). Međutim, madrigal iz Ars nove treba razlikovati od ovog, jer je madrigal iz Ars nove skromnija refrenska forma, dok je ovaj iz XVI veka petoglasan (ne isključivo) sa mestimičnim akordskim sklopovima. Često je građen na imitacionoj tehnici. Više o madrigalu u posebnom tekstu.

Može se zaključiti da kada se Laso pojavio u Italiji tamo već cvetala madrigalska muzika. Čitav niz talentovanih kompozitora, među kojima treba istaći: Filipa Verdeloa, Kipriana van Rora, Jakoba Arkadelta i dr. komponovao je madrigale. Laso je oduševljeno prihvatio taj oblik, uzdigavši ga do formalnog savršenstva. U tome nije bio usamljen. Sledili su ga daroviti kompozitori: Luka MArencio (1533-1599), Djezualdo da Venoza (1560-1615), Baltasare Donati, Đovani Gastoldi i dr.

Lasovi madrigali predstavljaju pravu antologiju renesansnog pesništva. Obrađivao je stihove Ariosta, Petrarke, Ronsara, a ponekad i antičke rimske pesnike: Vergilija, Horacija i dr. Njegovi madrigali su tematski veoma raznovrsni: šaljivi, satirični, ljubavni, ratnički, inspirisani lepotama prirode i sl.

Minhen

Posle 1555. Laso odlazi u Minhen, gde na dvoru bavarskog kralja osniva čuvenu pevačku kapelu. U Minhenu se posvećuje pretežno duhovnoj muzici, koja predstavlja nadahnutu sintezu Palestrinine religiozne muzike i njegovog bogatog iskustva u toku stvaranja madrigala i drugih svetovnih oblika. Rezultat te plodne ideje su duboko misao na i osećajna dela, skoro romantična po svom efektu na današnjeg slušaoca.

Lični utisak slušanja ove muzike je da veoma smirujuće deluje na današnji brzi svet.

tekst delemično preuzet i obrađen iz MUZIKE Dušana Plavše

Gustav Maler: 100 godina od smrti
IZVOR: TANJUG
Danas, 18. maja, se navršava 100 godina od smrti Gustava Malera, velikog austrijskog kompozitora poznatog po simfonijama u kojima je kombinovao do tada nespojive stilove i teme.

Foto: wikimedia.commons.org, Leonhard Berlin-Bieber

U svojim kompozicijama uspeo je da premosti jaz između romantičarskih stremljenja u klasičnoj muzici iz druge polovine 19. veka i smelih muzičkih pokušaja 20. veka.

Rođen 7. jula 1860. u jevrejskoj porodici sa dvanaestoro dece u Kalištu u Češkoj, od najranijeg detinjstva počinje da se interesuje za muziku.

Već u četvrtoj godini izvodio je vojnu muziku na harmonici što je ostavilo traga na njegov kasniji rad, jer sve njegove simfonije u početnim stavovima imaju za osnovu motive marševa.

Još u studentskim danima počeo je da komponuje ali je svoje prve radove uništio tako da je prvo njegovo sačuvano delo „Pesma jada“ iz 1878.

Na Malerov rad uticali su ruski pisac Dostojevski, filozofi Kant, Šopenhauer, Niče i Rihter po čijem delu „Titan“ je nazvao svoju prvu simfoniju. Muzički idoli su mu bili Mocart, Vagner i Brukner.

Posle završetka studiju počinje sa dirigentskom karijerom prvo u Haleu a potom operskim izvođenjima u Ljubljani. Postaje direktor opere u Budimpešti 1888. godine i na toj funkciji ostaje tri godine, kada odlazi u Hamburg na mesto prvog dirigenta opere i gde ostaje šest sezona.

Bio je i dirigent i direktor dvorske opere u Beču, a dirigovao je i Bečkom filharmonijom.

Godine 1895. prelazi u katoličku veru i nekoliko godina kasnije ženi se Almom Marijom Šindler sa kojom je imao dve čerke.

Bečku Filharmoniju napušta 1907. zbog loše atmosfere u orkestru i međusobne netrpeljivosti između muzičara.

Tada počinju da ga muče zdravstveni problemi tako da je seriju od 65 koncerata po Americi morao da prekine po završetku 47 koncerta. Odlazi na lečenje u Pariz gde je preminuo od upale pluća 1911. godine.

Ono što Malera izdvaja od ostalih kompozitora je njegova izuzetna sposobnost da na majstorski način spoji na izgled nespojive muzičke oblasti: solo pesme i simfonijsku muziku, uzvišeni i banalni stil, što je glaavna karakteristika jugendstila u koji je vladao nemačkom kulturom 19. veka.

Napisao je devet simfonija, deseta je ostala nezavršena. Osma simfonija li simfonija Hiljade ostaće upamćena i po tome što je autor predvideo da u njoj bude uključeno hiljadu izvođača.

U potrazi za Malerom (english)

Sonatni oblik: Razvojni deo

Posted: 5. decembar 2009. in Oblici 4. godina

Sonatni oblik – Ekspozicija

Posted: 28. novembar 2009. in Oblici 4. godina